Култура

Блуз на правом путу

Aутор: Владица Радојевић

John the Conqueror

Захваљујући планетарном пробоју The Black Keys, данас имамо на десетине веома квалитетних извођача сличног жанровског опредељења. У том релативном и веома занимљивом мноштву најпре ћемо се упознати са John the Conqueror, гитара-бас-бубњеви триом из Филаделфије.

Бенд је започео с радом 2010. и импресивно је да су за само две године успели да сниме истоимени материјал, који је веома брзо препознат од стране Alive Naturalsound Records, издавача заслужног за продор напред поменутих (а сада већ и прилично уморних) великана. JTC (име је дато по хероју из афроамеричког фолклора) најпре су били дуо, који су чинили најбољи пријатељи Pierre Moore (гитара) и Michael Gardner (бубњеви), а којима се веома брзо придружио басиста Ryan Lynn. Први снимци које смо пронашли на јутјуб каналу указивали су на веома моћан, а ипак у свим елементима дефинисан гаражни рок звук, са изузетно јаким блуз коренима. Иако се од поређења са (заслужено) светски познатим дуом из Охаја не може побећи, овде се десила инверзија: с изузетком вокала, блуз JTC звучи (и зрачи) изненађујуће белачки (иако су гитариста и певач, те бубњар, Афроамериканци), што му никако не одузима квалитет, а састав парадоксално, упркос томе што нити може нити жели побећи од савременог тренутка када су приступ свирци и коришћена опрема у питању, звучи управо на најбољем трагу повратка делта коренима ове музике. Интересантно је да њихова визија гаражног рока пре звучи као нешто на трагу „наших“ Мајки из периода албума „Разум и безумље“, него као израз са утицајима америчке школе „гараже“.

У текстовима доминира мотив љубави, и то оне која се дешава у градској вреви. Та љубав се живи брзо и кратко, младалачки, пуним плућима, бескомпромисно је чулна, а њен крај је само станица на путу до нове. Ђаво ког жена носи у себи није трансцеденталне природе, већ је у њеним боковима и доноси помуту свести са којом живот добија свој горак, али најбољи укус. Самоћа је у таквим околностима болна казна, коју треба што пре превазићи новом везом, чак и када се стара заврши због презасићења. У томе је веома важан тренутак када треба кренути даље, који се следи инстинктивно и без враћања уназад. Губећи, душа се добија. Сличан је у овим стиховима и однос према простору, који се напушта када живот превише седне на рамена, у трагању за новим, који носи више радости и смисла.  Текстови нису мутних слика, али су веома проживљени и свежи, са финим фигурама које, ипак, не излазе из својих жанровских оквира. Оно што им даје пуну снагу ипак је изванредно надахнут, занатски тачан, поткован и изражајан вокал, са соул елементима у правој и неопходној мери.

Момци из Филаделфије одлучили су се за зналачки „уради сам“ приступ када је снимање у питању, који се у овој фази рада бенда показао као пун погодак. Албум је снимљен свирачки, уживо, звучи као да тројка свира ту, испред вас, са вокалом мало помереним уназад у односу на матрицу, а који додатно појачава осећај непосредности и блискости. Уместо непотребних наснимавања, чује се управо оно што се свира и уживо, и што је најважније, онако како уживо и звучи, са тек понеким минималним, једва приметним продуцентским украсом, готово без икакве шминке. Тај звук није заснован на експрименту, већ на прихватању оног најбољег из традиције. Попут старих блуз музичара, Пјер има једну, перфектно изабрану боју звука гитаре, али су аранжманска решења таква да тај звук, вођен брзо-споро и дигни-спусти-гласно-тихо пратњом ритам секције, погађа у центар сваким тоном. Соло деонице нису предуге, а с друге стране су веома мелодиозне и разноврсне. Рајанов бас је потпуно функционалан, неоптерећујући, са вожњом која стабилизује и шири грув, а Мајклов приступ свирању бубњева је готово поетски лак, са перфектно одабраним фразама које су у исто време јаке и индивидуално, и у тројци. Свирка овог бенда није компликована, али се свирачко умеће користи 101%. То су једноставни рифови, које нам се на први поглед чини да смо већ сто пута чули. Међутим, то је варка. Трио на најбољи начин користи познавање идиома за стварање свог аутентичног израза. Задивљујући је звучни резултат који су успели да постигну својим првим боравком у студију уопште. То је опуштена, „пливајућа“ свирка, перфектна фузија чврстине рока и суптилности блуза, чије уживање приликом стварања извежбани слушалац осети веома лако и предаје му се у потпуности. Пјер, Мајкл и Рајан су у студио ушли са веома јасном жељом шта желе да постигну, и то су и остварили.

Иако жанровски јасно дефинисан као блуз-рок бенд, соул је свуда присутан као зачин, а препознајемо и понешто кантрија, нарочито у Time to go, те крајње неочекиваног гранџа (!?) у мирним деоницама Letter of Intervention. Све је, ипак, упаковано тако да не боде уши. Албум завршава епска, хендриксовски интонирана 3 more, као сјајно финале списка уравнотежено веома добрих (а на тренутке и изванредних) наслова.

У уметничком смислу фасцинантан деби група је промовисала на многим свиркама у САД и Европи, где су одлично прихваћени, нарочито у Француској и Шпанији. На основу онога што се може видети на снимцима са наступа, чини се да је бенд још увек стегнут, помало стидљив на сцени, а комуникација са публиком не тече лако. Како JTC музичка индустрија још увек, на сву срећу, није схватила озбиљно, имиџ је неоптерећен, природан у свим сегментима. Немојте да вас то завара, јер реч је о изванредном саставу кога ћемо, надамо се, ускоро гледати и у нашим крајевима. Можда никада неће постати велики (тачније: познати и богати) због оног што носе у себи и на себи, те музичког израза ког су изабрали, али баш у томе је њихов квалитет. Треба још рећи и то да су, након истоименог дебија, 2014. године објавили и други албум, The Good Life, али о њему ћемо више, и с веома добрим разлогом, говорити неком другом приликом.