Култура

Поезија VS рокенрол

Владица Радојевић, Крушевац

На први поглед, исходиштa поезије и рокенрол текста, независно од времена настанка, сличнa су: на почетку, човек у надахнућу, уз жичани инструмент (у првом случају уз помоћ лире, у другом гитаре), кроз стихове, пева о свом доживљају света. С обзиром на ритам музичке пратње, речи се сопственим ритмом прилагођавају метрици, а доживљај света који доносе својим значењем долази у хармоничну сагласност са свирком. Тај доживљај узрокован је човековим положајем у свету, из кога произилазе и значења која исијавају из стихова.

Већ у самим коренима оба ова ентитета постоји дубоки јаз. Доживљај света лирике и онога што је претеча рокенрол текста другачији је, па су им другачија и значења. Тај доживљај исказан је другачијим средствима, па самим тим другачије и звучи.  Звук лире, свиране негованим рукама, и храпави звук гитаре, по чијим прстима, у освит рокенрола, пребирају жуљевити прсти берача памука, није исти, јер ни положај у свету оних који певају није исти. Док се, с једне стране, пре свега пева о лепоти, исказаној кроз чуђење, меланхолију, усхићење, странствовање, и трага за тешко изрецивом суштином непојавног света, на другој страни је у центру истина живота, и то у елементарном смислу, као борба за хлеб, (пре свега телесну) љубав и личну слободу.

Лирика се одавно отргла од своје везаности за инструмент, и правом љубитељу поезије музичка пратња на аматерски организованим песничким вечерима у најмању руку боде уши. Она жели интиму, пажљивог слушаоца чија је највиша брига реч, њен сопствени ритам, мелодија, способност да се тропима открива нову стварност, пре свега у језику и мишљењу, чиме повезује, речју, неспојиво у физичкој стварности, дајући нам нове увиде у природу стварности која је изван појавног света. Она из језика изнова ствара свет. Њен алат је језик и појаве у језику, а настаје у међуигри језика и онога што он означава. Она увек трага за смелијом метафором, променом ритма и метром који ће тргнути пажљивог слушаоца, рецитатором и читаоцем који ће оживети усхићење ствараоца приликом стављања тачке на коначну верзију песме. У својим најбољим тренуцима, лирика се приближава бићу до стапања, показујући најдубљу природу постојања.

Као што се поезија ствара, док слабашна лампа једва осветљава папир на коме се мастилом и рукописом бележи покушај човека да се суочи са својим најдубљим Ја (које ће га са космичким стопити у Једно), поезија се тако и слуша и чита, у тишини и потпуној концентрисаности на мелодију и ритам које саме речи и њихови склопови носе у себи. Музика речи, њихова сликовитост и колорит, уживаоцу поезије сасвим су довољни. Он трага за лепотом која се открива у чину стварања света из речи и значењима која се откривају увидом у најдубље тајне бића. Чак и када наизглед пева о обичном, свакодневном, песник у њему тражи заумно, неизрециво, запретено, оно што се открива најдубљим увидом. Зато се кроз песничку слику тежи очуђавању у језику, таквом избору и склопу речи и слика који ће се суштински разликовати од језика свакидашњице. Поезија свакидашњици даје увид у једну стварност која није видљива, али је контактом несумњиво, иако наизглед неприметно, оплемењује.

Не потирући чињеницу да се различите врсте уметничког стваралаштва додирују, понекад (мање или више успешно) стапају, а веома често међусобно размењују утицаје, лирска поезија je, за разлику од текста у рокенролу, искључиво у домену књижевности, тј. уметности речи. Она можда није популарна као у неким ранијим временима, али у својој интими још увек, и увек ће, имати верне поклонике. Њој није место на тргу, већ тамо где ће се глас песника или рецитатора моћи чути са највећом пажњом, неометан било чиме. Записан или одшатампан у књизи, тај глас не губи на снази онога што је аутор желео рећи. У оба случаја, лирику прати тишина и пуна усредсређеност искључиво на писану или изговорену реч.

У рокенролу пак, речи су, од првих делта блуз музичара наовамо, органски стопљене са музиком, неодвојиве. Рокенрол текст се не рецитује, а његов стваралац није песник. При читању или записивању на папир, и најбољи текст рокенрола, у односу на врхунску поезију, тј. њена мерила, може изгледати инфериорно, управо због те неодвојивости од музике и целог склопа њеног настанка, а независно од мајсторства аутора да те речи уобличи у смисаону целину. У односу на метрику лирике, метрика рокенрол текста, због музичке пратње, нужно изгледа сужено и упрошћено, исто као и склопови речи и слике које производе, који такође морају бити у складу са целокупном пратњом. Такође, личност песника је аутономна, а текстописац је део бенда (може да не буде, али група тиме углавном много губи на аутентичности). Зато поезију и рокенрол текст не можемо мерити истим мерилима. Рокенрол текст није ту да се чита у камерној атмосфери, он је ту да буде равноправан и хармоничан пратилац онога што се догађа на сцени и испод ње.

Његове речи не делују у тишини, оне траже бунтовну, незадовољну, превратничку гомилу. Језик рокенрола не ствара свет, он скида скраму с постојећег света. Његови стихови, супротно лирици, не теже да нам прикажу заумну стварност, већ ову дату, физичку, непосредну, коју понекад, у својој успаваности од свакодневице, не видимо или не желимо да видимо сасвим јасно. Он жели да нас пробуди из таквог стања, тежи да нас побуни против постојећег система и ван нас и у нама. Речима у рокенролу првобитни циљ је истина, а не лепота, а смерница својеврстан реализам, супротан етеризму лирике. То се најбоље очитује и у сликама рокенрол текстова, које не трпе нагомилавање тропа, јер теже да прикажу сирове, непрерађене осећаје, да им врате њихову изворност. Оне су директне, говоре кроз Ја или се обраћају неком Ти, и то сасвим денотативно, за разлику од конотативне природе лирике. Порука коју рокенрол носи гађа директно у срце и мозак, иначе промашује. Биће се у рокенролу буни против себе, против других, против друштва, вољене особе, родитеља, капиталистичког израбљивача, тоталитарне свести, а ту побуну исказује у стапању рифова, у којима се осећа мирис зноја, дувана, прашине, алкохола и понекад веома напорног физичког рада на пробама, и речи, које значењем прате ова своја изворишта. За разлику од поезије, у којој је и те како пожељан, превелики артизам у рокенрол тексту нужно производи дозу извештачености, супротну проживљености, која је још од памучних поља и делте Мисисипија неопходан услов стапања речи на било ком језику и рифа заснованог на блузу.

У складу са значењима која треба да да, највећа брига текстописца је да не склизне у баналност парола. И када пева о сасвим обичним стварима, у добром рокенрол тексту мора остати оно нешто што ће нас звати да му се изнова враћамо. То нешто није заумне природе. Зато малопре поменута проживљеност мора имати дубину, која извире из стварног искуства ствараоца и вештине да се то искуство уметнички најверније прикаже.

Веома добар рецитатор неће лирици узети превише изворности. Другим речима, није нужно да аутор рецитује своју песму да би она достигла свој пуни смисао. У рокенролу, то је дијаметрално другачије. Добра обрада нам може указати на мање познат бенд, али изворност стварања и извођења комплетне композиције остаје његова. Зато ће се на бендове који свирају искључиво кавере (нарочито ради новца) међу рокенрол сладокусцима, у уметничком смислу, увек гледати као на нешто другоразредно, а ауторство високо ценити, уз императив да се са сваком новом композицијом потврди и надрасте.

Стога, не тражите лирика у аутору рокенрол текста. Не стављајте га у песничке антологије, не проучавајте његове текстове у школским клупама, не тумачите их за катедром. Све ово је супротно ономе што рокенрол јесте и жели да каже, ономе како аутор живи или је живео. Рокенрол се учи у задимљеним баровима, врелој гомили која прочишћава своја тела и душе у ритму бубњева, баса, гитаре. Изговорено, тачније отпевано, тек у сагласју са музиком има свој пуни смисао. То се не учи од наставника, већ од другова са којима размењујеш прве албуме и невешто научене акорде на акустичној гитари. То се учи у комбију, на путу. Рокенрол се не рецитује и не чита, он се слуша у стопљености речи, гласа, мелодије, урагана од инструмената који долази из разгласа.  Најбољи је у бучној гомили, у размени енергије публике и бенда. Учи нас како се побунити, како се борити када си у праву, а слаб и сам, како да бираш свој пут и циљ који тај пут неће обезвредити, како да делујеш и у гомили и као индивидуа. Његов текст ту достиже пуни смисао, који се обнавља слушањем албума, до новог концерта, новог звучног откровења.