Култура

Човек-птица , мит или стварност

Aутор: Иван Базрђан

Алехандро Гонзалес Ињариту, ,,Човек-птица“

Late fragment

,,And did you get what

you wanted from this life, even so?

I did.

And what did you want?

To call myself beloved, to feel myself

beloved on the earth.“

Песма Рејмонда Карвера урезана на његовом гробу

Почетком новог миленијума активира се повећа група мексичких редитеља чију окосницу чине: Алфонсо Куарон, Гиљермо дел Торо, Карлос Рејгадас и Алехандро Гонзалес Ињариту, која својим филмским остварењима узима мноштво награда по престижним фестивалима, чиме улази у сам центар савремене светске кинематографије.  Овог пута ћемо посебну пажњу обратити на опус Алехандра Гонзалеса Ињаритуа и његов најновији филм ,,Човек-птица“, који је вероватно и његов најбољи и структурно најзахтевнији филм. Такође, треба рећи да црнохуморном комедијом, са елементима чисте драме, Ињариту прави мали заокрет у односу на претходну филмску поетику, коју су одликовали изузетно мрачни и тамни филмови: ,,Пасји живот“, ,,21 грам“, ,,Вавилон“, ,,Прелепо“.

Прво што треба напоменути када је у питању филм ,,Човек-птица“ јесте одличан одабир главног глумца. Мајкл Китон, који нам је у сећању остао као пристојан Бетмен  и као глумац који у својим осталим филмовима није успео да нас купи уметничким квалитетима (они му нису били потребни, а ни тражени за филмове које је снимао), реинкарнира се у филму ,,Човек-птица“, будући да улога Ригана Томсона захтева од Мајкла Китона, ни мање ни више, него да буденико други до Мајкл Китон. Риган Томсон је глумац који је остао познат по улози суперхероја Човека-птице у истоименом ,,клифхенгеру“, а сада, две деценије након те чувене  улоге, која му је донела планетарну славу и брдо новца, жели да се докаже на једном потпуно другачијем пољу - бродвејским позоришним даскама. Немогуће је не уочити сличност између Ригана Томсона и Мајкла Китона, Бетмена из 1989. године, који након 25 година глуми у најбољем и уметнички најзахтевнијем филму своје каријере. Попут Ригана Томсона, који одбија да сними бесмислени четврти наставак Човека-птице, и Мајкл Китон је одбио да снима трећи, испоставиће се ужасни, наставак ,,Бетмен“ франшизе, у којем је Тим Бартон режисерско место уступио Џоелу Шумахеру, редитељу који је највише остао упамћен по томе што је искасапио и уништио филмове о мрачном витезу.

Врло је иновативно код Ињаритуа што дублетом Мајкл Китон - Риган Томсон уводи двојништво, које има лајтмотивско место у овом филму, чиме маестрално шири границе свог филма, који као да пружа пипке кроз биоскопско платно у опипљиву реалност. Многи писци и режисери су се бавили подвојеним личностима, а најчувеније варијације на ту тему су свакако књижевна дела Ф. М. Достојевског ,,Двојник“ и Р. Л. Стивенсона ,,Доктор Џекил и господин Хајд“, која су пре појаве модерне психологије уочила поремећај цепања идентитета. У филмској уметности Ињариту наставља богату традицију екранизације овог поремећаја, а најчувенији филмови овог типа су: ,,Персона“ Ингмара Бергмана, ,,Изгубљени аутопут“ и ,,Булевар звезда“ Дејвида Линча, и  ,,Непријатељ“ Дениса Вилнева, који је настао на основу романа ,,Двојник“ Жозеа Сарамага. Ако су Мајкл Китон и Риган Томсон први пар двојника, онда су Риган Томсон и суперхерој Човек-птица други пар двојника. Преко лика Ригана Томсона Ињариту ће покушати да нам покаже колико је заправо тешко, што би се рекло код нас, ,,кад човек сиђе са коња на магарца“ – некада успешан и вољен глумац суочава се са свирепом пролазношћу славе (гасећом кометом на почетку филма Ињариту симболички представља њену краткотрајност), која доприноси да неуспешан брачни живот и родитељство избију у први план и још више наруше Риганово крхко психичко стање – било би лепо упоредити Ригана са ликом Норме Дезмонд, јунакињом Вајлдеровог ,,Булевара сумрака“, некада славном глумицом немог филма, која постаје сувишна у ери тон филма. Риганово лоше психичко стање ће се манифестовати кроз шизофрене гласовне халуцинације, у којима чује мачо глас свог алтер ега Човека-птице, који му нуди решења достојна једног суперхероја. Услед великог очаја и психичког растројства Риган Томсон ће понекад доживљавати критична цепања идентитета у којима ће успети да убеди себе да поседује левитативне, телекинетичке и друге супермоћи које одликују Човека-птицу. Да би што боље дочарао Риганову психичку лабилност, Ињариту посеже за аудитивним ударом на гледаоца који се састоји из тога да у овом филму нема музике, изузев честог ударања палица о бубањ, које као да илуструје пулсирање Риганове главе.

Излаз Риган види у реактуализовању себе кроз представу базирану на Карверовој краткој причи ,,О чему говоримо када говоримо о љубави“, која ће му помоћи да докаже и себи и другима да он, који је занесен ,,неочекиваном врлином незнања“(поднаслов филма), није само акциони херој и планетарна пошаст која пуни биоскопске благајне, већ истински уметник. Треба похвалити и одличног Едварда Нортона (Мајк), који се добро сналази у улози искусног и харизматичног позоришног глумца. Мајк блиста на сцени и критика га врло поштује, али у приватном животу осећа се несигурно и незадовољно, те стога и у његовом лику можемо уочити подвојеност, на којој се много инсистира у овом филму. Такође, Ињариту неће пропустити да своје сатирично око усмери на вампирски крволочну позоришну критику, коју једино може да задовољи ако права крв натопи ,,даске које живот значе“.

,,Човек-птица“ заслужено прети да са девет номинација за Оскара буде најуспешнији филм у Холивуду за протеклу годину, а право чудо треба да се деси, или превара, која није тако ретка када је у питању америчка Академија филмских уметности, да Мајкл Китон не однесе награду за најбољу мушку улогу.