Култура

Свеприсутни левијатан

Aутор: Иван Базрђан

Андреј Звјагинцев, Левијатан

Можеш ли левијатана удицом извући,

или му ужем језик привезати? (Књига о Јову, гл. 41)

Током децембра месеца у Новом Саду, тачније од 4. до 28. децембра, одржавао се 18. фестивал европског и независног филма Еuro-in film. Овај фестивал представљао је ретку прилику за љубитеље филма да виде најбоља остварења из филмске продукције за 2014. годину. Један од тих филмова, који ће бити тема овог текста, јесте филм руског редитеља Андреја Звјагинцева Левијатан. Захваљујући фестивалу гледаоци су били у могућности да поред ремек-дела Андреја Звјагинцева погледају и кинематографске бисере прослављених светских синеаста Нури Билге Сејлана (Зимски сан), Ки-Дук Кима (Један на један), Ксавијера Долана (Мамица) и многе друге о којима ће, надам се, бити речи неком другом приликом. Не могу да не кажем да ме је разочарала слаба посећеност фестивала Euro-in film, пошто је ово заиста била јединствена прилика да се виде филмови који никада неће бити постављени на репертоар неког синеплекса. Сабласно полупразна мајушна кино сала Културног центра Новог Сада, која тешко да има преко стотинак места, учинила је да се филмови гледају врло комфорно, готово у кућној атмосфери, али иста атмосфера сведочи и о дубокој културној кризи која је задесила не само данашњу уметничку кинематографију, него и читаву уметност уопште. Но, то није наша данашња тема, па да не бисмо покретали питања на која не може да се да брз и кратак одговор, вратићемо се Звјагинцевљевом филму Левијатан.

Андреј Звјагинцев је руски редитељ који је до сада снимио свега четири дугометражна филма. Звјагинцевљев првенац, филм Повратак (2003), заслужено га је увео на широка врата у сам врх савремене светске кинематографије. Да Звјагинцев није редитељ коме се напросто једном посрећило да направи одличан филм сведоче и његова друга два филма Прогонство (2007) и Јелена (2011), који су својим квалитетом и уметничком вредношћу еквиваленти филму Повратак. Из година када су снимљени филмови лако уочавамо да Андреј Звјагинцев није од оних редитеља који сваке године сниме по један филм, већ да процес припреме траје између три и четири године, те је стога јасно да је сваки филм врло пажљиво испланиран и конструисан, о чему сведочи и појава Левијатана три године након Јелене.

На почетку разматрања филма Левијатан треба нагласити симболику самог назива филма. Левијатана прво срећемо у Библији, и то у Старом Завету – Књига о Јову, гл. 41. Ту је Левијатан морска неман која господари свим приземним земаљским страстима и коју врло лако можемо поистоветити са ђаволом. Левијатан данас на савременом хебрејском просто значи кит, тако да у филму скелет кита на обали и сцена појављивња кита у хладним водама Баренцовог мора носи са собом мрачан призвук свеприсутности нечег прадавно демонског које позива на грех. Врло су тамни и нелагодни продужени кадрови таласа који ударају о копно, а који симболишу константну борбу између хтонског, демонског света и света живих. Управо због тога се на копну и налази скелет кита (левијатана), који изласком из свог хтонског окружења умире, док сваки контакт човека са левијатановим природним окружењем значи сигурну смрт. Такође, реч левијатан можемо довести у везу и са класиком америчке књижевности, романом Моби Дик, или Кит, Хермана Мелвила, који је, такође, као једно од упоришта за своју причу пронашао у Старом Завету.

На крају, али и свакако најважнија јесте веза речи левијатан са истоименом књигом Томаса Хобза из 1651. године. Томас Хобз речју левијатан означава државу којом управља суверен који има апсолутну моћ и власт над својим поданицима. Андреј Звјагинцев главне делове свог сценарија (за који је добио Златну палму у Кану) заснива на Хобзовом бисеру политичке мисли. Попут Хобза, и Звјагинцев побија Аристотелову теорију по којој је настанак државе условљен човековим друштвеним нагоном, јер и Хобз и Звјагинцев мисле да је човека његова саможивост и самољубивост натерала на удруживање како би извукао још више користи за самог себе. Овде би у причу требало укључити и Ничеа и његову вољу за моћ, коју је Хобз врло добро антиципирао, а Звјагинцев маестрално инкорпорирао у свој филм. Слика државе и власти, коју срећемо у филму Левијатан, није ништа друго до приказ једног тоталитарног, апсолутистичког друштва, у коме је чежња за што већом моћи свеприсутна. Трагикомичне су сцене испаљивања хитаца на портрете бивших руских председника, које само још више потврђују немоћ појединца да се побуни у садашњем тренутку, већ мора да чека да прођу деценије како би искалио свој дуго скупљани бес. Не треба код Звјагинцева тражити и видети само данашњу Русију, већ у филму Левијатан треба тражити једну универзалну слику савременог устројства света.

Тематика којом је Звјагинцев опседнут и коју потенцира у свим својим остварењима јесте тежак положај савремене руске породице у модерном свету, који обичној грађанској породици не дозвољава да безбрижно егзистира, већ је она, стално притиснута материјалним недостацима, склона цепању и распадању. То је уједно и главна тема филма Левијатан, чији редитељ на маестралан и визуелно моћан начин хвата слике и атмосферу унутар деградиране породице, чији су чланови сиромашни и поносни, што се у савременом свету не прашта, јер данас, у времену када се све изражава новцем, можете бити поносни само ако сте и богати. Такође, Звјагинцев инсистира на приказивању немоћних покушаја његових јунака да пронађу неки виши, духовни смисао, који ће надоместити несрећу проузроковану недостатком материјалног, а што се најчешће завршава катастрофално - самоубиством, или тоталним духовним клонућем. На овом месту требало би повући паралелу између Звјагинцева и Тарковског, који у духовном успењу проналази спас, док нам Звјагинцев, тридесетак година након Тарковског, поручује да савремени човек, који је непрестано притиснут влашћу, послом, новцем, врло тешко може да се посвети неговању духовних вредности. Страшни су кадрови који приказују амбивалентан однос цркве (духовна власт) према обичном човеку и према државном апарату (световна власт) ког представљају бескрупулозни градски моћници, а који још убедљивије илуструју безизлазну ситуацију обичног човека. Свако ко се дрзне да буде другачији, пркоснији, самосвенији бива под притиском околине усисан у гомилу, или, ако се и даље опире, бива немилосрдно згњечен и избрисан. Трећа опција код Звјагинцева не постоји.

Левијатан је филм који можда у досадашњем филмском опусу Андреја Звјагинцева најексплицитније и најпластичније приказује суморну и тешку свакодневицу константно угњетаваних људи. Комлексност композиције, одлична глума и дубока симболичка утемељеност ове политичке драме учиниле су Левијатан једним од најбољих кинематографских остварења у 2014. години.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)