Култура

Међу звездама са Кристофером Ноланом

Aутор: Иван Базрђан

Интерстелар, Кристофер Нолан

Кристофер Нолан је један од ретких савремених холивудских редитеља који је својим стваралаштвом задивио како строгу и немилосрдну критику, тако и обичног биоскопског гледаоца. Његови филмови ,,Мементо“, ,,Мрачни витез“, ,,Почетак“, припадају самом врху холивудске продукције у протеклих петнаестак година. Овај кратки приказ ће покушати да истакне добре, чак слободно можемо рећи и бриљантне моменте ,,Интерстелара“, али и оне слабе, лоше тренутке које, нaжалост, овај филм има.

На почетку разматрања једног научно-фантастичног(sci-fi) филма свакако треба поставити питање: зашто су најбољи sci-fi филмови снимљени у распону од шездесетих, па до краја осамдесетих година прошлог века? Да бисмо дошли до одговора навешћемо неколико примера: ,,Фаренхајт 451“ (1966), ,,Одисеја у Свемиру: 2001“ (1968), ,,Соларис“ (1972), ,,Ратови звезда–Нова нада“ (1977), ,,Сталкер“ (1979), ,,1984“ (1984), ,,Бразил“ (1985), ,,Писма мртвога човека“ (1986)... Уместо да са напретком технике и средстава која су се током година непрекидно развијала и усавршавала sci-fi филм буде још уверљивији и квалитетнији, десило се управо обратно. Несразмерно све већем техничком напретку савремени sci-fi филмови су плитки, лако прозирни и искомерцијализовани до те мере да су постали тешко гледљиви.[1] Подсетимо се Андреја Тарковског, који је кроз филмове, али и кроз своје разговоре и интервјуе, непрестано наглашавао велики расцеп који се десио између техничког усавршавања човечанства и духовних вредности човекових. Тарковски у помирењу, симбиози, ова два параметра људске егзистенције види кључ савршеног бивствовања. Савремени sci-fi филм одликују енормне количине уложеног новца у снимање што доводи до савршених специјалних ефеката и ангажовања баснословно скупих глумаца, али опет сви ти филмови су лишени филозофске дубине и неке више смислености, која је одликовала њихове претходнике. Разлог томе је немилосрдна продукција, коју не занима да ли је редитељ направио ремек-дело или не, већ само зарада коју ће снимљени филм донети. Зарада виси попут Дамокловог мача над редитељевом главом, па је стога он принуђен да прави компромисе и повлађује просечном гледаоцу како му исти не би одшетао из биоскопа и због неразумевања филма рекао: ,,Која глупост, ништа не разумем“. Класичан пример филма чија је намера само да заради је ,,Аватар“, Џејмса Камерона – једна велика глупост која је зарадила скоро 3 милијарде.

,,Интерстелар“ је, одмах треба рећи, неколико десетина светлосних година испред ,,Аватара“. За разлику од ,,Аватара“ и осталих савремених ,,свемирских спектаклова“ који су снимани у 3D техници и били потпуни промашаји, Нолан се одлучио за проверену 2D технологију обогаћену употребом IMAX(Image Maximum) 70мм камерама, које омогућују незабораван визуелни доживљај. На почетку ,,Интерстелара“ затиче нас предапокалиптична атмосфера-плодоносно тло планете Земље је испошћено тако да на њему једино успева кукуруз, али ни та биљка неће моћи још дуго да одолева паразитима који се јављају у све већем броју. Људи су принуђени да услед недостатка хране траже алтернативу, а једини спас им лежи у отискивању у Свемир. За разлику од својих редитеља претходника, који су опстанак људске расе видели у колонизовању Марса, Месеца, или неких Јупитерових, или Сатурнових сателита, Нолан одлази корак даље и помера просторне границе sci-fi филма. Ниједна планета Сунчевог система не може да понуди трајну насеобину за људску расу, тако да су људи принуђени да предузму интергалактичко путовање кроз црвоточину (Ајнштајн-Розенов мост). Одмах треба истаћи Ноланову храброст да се ухвати у коштац са проблемима теоријске физике и квантне физике, који су и те како актуелни, и још увек, нажалост, неприменљиви у пракси. Део заслуге у стварању ,,Интерстелара“ свакако иде и Нолановом брату Џонатану са којим је, не први пут, у дуету писао сценарио за овај филм, али и Кипу Торну, једном од водећих светских теоријских физичара, који је био задужен да ,,Интерстелар“ буде заснован на чврстим научним основама. Све ове чињенице проузроковале су да Нолан предузме свој, свакако, најамбициознији и најзахтевнији пројекат до сад.

Свим љубитељима sci-fi филмова, док буду гледали ,,Интерстелар“ биће јасно да Нолан непрестано води дијалог са Стенлијем Кјубриком и Артуром Кларком и њиховим ремек-делом ,,Одисеја у свемиру: 2001“. На везу између Нолана и Кјубрика упућују продужени кадрови спајања шатла са основом свемирског брода и бешчујност свемира, која у неким моментима доводи до колективне нелагодности у биоскопу. За разлику од Кјубриковог филма, где лет свемирског брода прати грациозни Штраусов валцер ,,На лепом плавом Дунаву“, Ноланов брод прати бриљантна композиција Ханса Цимера, која својом немилосрдном мелодијом јасно показује да су људској раси дани на Земљи одбројани и да је интергалактичко путовање, које су предузели Метју Меконахи (Купер), Ен Хатавеј (Бранд) и Вес Бентли (Дојл), под патронажом смиреног и увек стоички настројеног Мајкла Кејна (професор Бранд) пресудно за читаву цивилизацију. Пре гледања ,,Интерстелара“ саветујем кратко обнављање базичних ствари које се тичу теоријске физике, а посебно Ајнштајнову теорију релативитета и појмове црвоточине и црне рупе, како вам временске дилатације настале услед деловања црне рупе и путовање кроз црвоточину, који су уједно и најбоље карактеристике филма, не би биле зачуђујуће. Мислим и да се сам К. Нолан уплашио да гледаоцима његов филм неће бити довољно јасан, па су у филму честа непотребна појашњавања, која помало вређају ум пажљивог гледаоца. Други слаби моменти филма су исклишеирани моменти, попут реплика ,,тата ми је обећао да ће спасити свет“, или Метју Меконахијев чин брусвилисовског жртвовања из ,,Армагедона“. Добар одабир глумаца, визуелна савршеност ,,Интерстелара“, изузетна и бескрајно занимљива прича на којој се филм развија учинили су овај филм свакако вредним пажње, али морам признати да на крају остаје и велики жал проузрокован тиме што је Нолану за мало измакло да направи савршен филм.

[1]Част изузецима: ,,Матрикс“ (1999), ,,Equilibrium“ (2002), ,,Први на Месецу“ (2005) ,,Месец“ (2009), и наравно Ноланов ,,Почетак“ (2010). Такође, треба напоменути да ниједан од ових филмова није надмашио претходно поменута остварења science fiction жанра.