Култура

Историја људске самоће

Aутор: Иван Базрђан

Ђиа Жангке- Додир греха

,,Додир греха“, филм Ђиа Жангкеа из 2013. године, састоји се од четири приче које се у неким тренуцима преплићу, или настављају једна на другу, а неке од њих нису ни у каквој вези. Oваквим начином обликовања филмске радње добија се на динамичности и интензитету, јер гледалац ни у једном тренутку не зна како ће се филм наставити. На пример, као спона између две приче јавља се поглед, којим се улога главног јунака преноси са једног лика на други. Када је реч о овом уметничком поступку, уочљива је паралела између Жангкеа и А. Куросаве, који у свом култном филму ,,Рашомон“ обликује радњу на сличан начин.

Јунаци Жангкеовог филма су из провинције, са села, и не сналазе се најбоље у савременом градском окружењу, које под своје окриље узима само богате и бескрупулозне људе. На овакав начин Ке прави опозицију између људи са села и људи из града који су на опозитним странама магнета. Село и град су се током векова мењали на позитивној страни магнета, с тим да су сад, код Жангкеа, људи са села и  из провинције носиоци позитивних вредности. Треба напоменути да и Жангкеово село не би требало посматрати као утопистичко место, већ као насеље чији становници трпе благе девијације, које прете да буду све веће, а које настају услед свевладајуће корупције и савременог пословања.

За разлику од села, град код Жангкеа има улогу организма који немислосрдно прождире своје становнике, што филм ,,Додир греха“ чини изузетно актуелним и занимљивим за тумачење. Жангке нам приказује трагичну егзистенцију људи који живе и раде гетоизирани  у собама са по 3, 4 доцимера у предграђима која припадају великим компанијама, а која парадоксално носе назив ,,Оазе благостања“ (упоредити са сценама мултинационалних компанија из документарних филмова Рона Фрикеа ,,Барака“ и  ,,Самсара“). Изгледа да је Фриц Ланг заиста још 1927. године, у класику немог филма ,,Метрополису“, предвидео мрачну свакодневицу обичног радника, који ће своју егзистенцију свести на живот одвојен од осталих (богатих) људи и непрестани рад. Зато Жангке у свом филму и укида дистинкцију између људи и домаћих животиња. Сурово је посматрати људско биће као краву, која је читавог живота затворена и мужена, али још би немилосрдније било превидети да савремени човек има врло сличну позицију као и домаћа животиња, која се беспоштедно израбљује и користи.

Такође, Жангкеов  филм се може упоредити са класиком домаће кинематографије, филмом Живка Николића ,,У име народа“, који на сликовит начин описује узалудну борбу поједница против система, а која заузима кључно место и у ,,Додиру греха“. Јасно нам је да Жангке у свом филму прави опозицију између обичног човека и владајуће касте, између насилних и мирних, богатих и сиромашних, између поштених и непоштених, између оних који мисле да је новац све и оних који примећују и неке друге нијансе људског бивствовања које је немогуће омеђити новцем. Ово су начела која прожимају све четири приче, а која Жангке потенцира у готово свакој секунди филма. Самим тим јасно је да Жангке своју филмску поетику заснива на хуманости, духовности и антиматеријализму који су у савременом свету потиснути и доведени до руба егзистенције.                 

Током филма ,,Додир греха“ гледаоцу се постављају бројна питања, али она најбитнија свакако су: шта би требало појединац да предузме како би се изборио са масом којом Мамон влада и да ли у обичном човеку пребива нагон мирне и питоме краве, или му је пак тигар тотемска животиња?

На крају, требало би рећи да овај врло кратак преглед Жангкеовог филмског остварења  не може допрети до његове изузетне визуелне лепоте и дубине, стога, за потпуни доживљај филма ,,Додир греха“, потребно је, наравно, одгледати га, стога га топло препоручујем.