Култура

Спасоносни бродови у олуји савременог доба

Aутор: Виолета Митровић

Никола Маловић, Једро наде

Изразита ерудиција, богата имагинација и изванредан смисао за обликовање књижевних карактера основна су својства Маловићевог романа чији се главни јунак, индустријалац Никола Смекија, враћа у Пераст, град својих предака, како би обновио производњу најатрактивнијег модног дезена на свету. Предочавајући на узбудљив и детаљан начин преглед историјског развитка Пераста, чија је егзистенција одувек упућена на море, као и описе градских палата и палацина, кривудавих улица, вегетације и медитеранског амбијента, острва Св. Ђорђе и Госпа од Шкрпјела, живота племићких породица и судбина Пераштанки које, попут Пенелопе или Јацинте, неуморно чекају повратак својих наутика, аутор је обликовао слику раскошног, мирисног барокног града, у традицијском смислу, бременитог простора којем се, крајње равноправно са другим ликовима у делу, може доделити статус романескног јунака.

Николина казивања о историјском животу морнарске мајице – о бици код Трафалгара, примера ради, када су војници обеју страна као униформе, по први пут, носили морнарски дезен или о обучавању 17 питомаца руског цара Петра Великог у Поморској школи у Перасту – представљају значајан тематски рукавац романа. Мајица на плаво-беле пруге не фигурира само као војна униформа; она представља модни императив и јединицу стила, општу појаву у јеку туристичке сезоне, али и обележје авантуристичког животног принципа морнара чија телесна лепота и привлачност активирају и сексуалну конотацију овог одевног предмета. Прича о судбини грчких монаха иконољубаца у периоду иконоборства, као и мисао о јефтиној радној снази на пољима памука у Кини, откривају да морнарска мајица подједнако функционише као симбол мучеништва.

Управо инсистирањем на сагледавању историјског развоја Пераста и морнарског дезена, као и апострофирањем мисли главног јунака о томе да повратак у прошлост, на место где су обитавали његови преци, заправо значи полазак ка властитој будућности, аутор на убедљив начин истиче неопходност историјског памћења и чувања обичаја. Тиме не само да се оправдава мото књиге, рефлексија доживотног адмирала бокељске морнарице Милоша Милошевића, да је „наша перспектива у нашој ретроспективи“, него се овим постулатом истовремено сугерише значењски прелив наслова књиге: једро наде, тај први спасоносни брод цивилизације, препознаје се у познавању прошлости и свести о важности очувања континуитета.

Теза да је барокни дух, својим маниром пренаглашавања, потенцијално присутан у сваком добу, нашем нарочито, једна је од кључних мисли романа. Слика савременог доба у Једру наде отуда не само да апострофира претеривање и тежњу за умножавањем материјалних добара, него и појаву недокучивих, закулисаних радњи и симулакрума. Нема случајности у томе што главни јунак, читајући Умберта Ека, подвлачи управо оне рефлексије у штиву Италијана које казују о атомизованости света, гомилању људских грехова и човечанству нагнутом над ивицом понора. Привиди и инферналне сцене нижу се у приповедном ткању: уговор о независности Пераста, у којег су грађани слепо веровали, остварен је заправо као уговор о међузависности будући да су Уједињене земље, тежећи да уклоне сваки облик суверености држава, допуштале само ограничен идентитет. Демократија, какву моћници прокламују, прећуткује и изобличава истину, медији преносе само еуфемистичке фразе, ратови букте, а безнадежно наивни туристи, одушевљени крузером чији је инвентар скупљи од целокупног наслеђа Пераста, неуморно шкљоцају апаратима незаинтересовани за хемијски геноцид којег џетови, у складу са интересним профитом фармацеутских гиганата и компанија које се баве ГМО инжењерингом, врше над природним ресурсима Пераста. Утисак о психичкој аберацији света употпуњен је поменом Google Arm-а, апликације која преноси актуелности са светских ратних жаришта, те моћници имају увид у активности сваког чипованог војника, а родитељи директан пренос последње епизоде живота своје деце. Спознаја о неправдама, болестима и ратовима и њоме проузроковано осећање светског бола, покрећу јунакову чежњу за уточиштем наводећи га на мисао да у олујној атмосфери савременог света постоји још један спасоносни брод, оличен у загр-љају вољене жене, ишчекивању детета које расте у њеној утроби, у укусу вина, мирису ловоровог уља, расцветалим мимозама, лепотама Турског рта... у свим повлашћеним животним тренуцима које Google не успева да сачува и забележи.

Никола Маловић, Једро наде, Лагуна, Београд 2014 - ЛИНК