Интервју

(Де)конструкција мита

Срђан Шљукић, интервју

Митови, а посебно национални митови једна је од оних тема које су већ дуги низ година присутне у нашој јавности, а да се око ње никада није развио интелектуални дијалог који би је осветлио из различитих углова. У жељи да својим читаоцима пружи компетентно мишљење о овом проблему, редакција Новог Полиса направила је интервју са др Срђаном Шљукићем, професором Филозофског факултета у Новом Саду и аутором књиге Мит као судбина. 

За већину људи данас, мит је застарело веровање, које важи само у „заосталим“ државама и крајевима света. Да ли се такво „здраворазумско“ схватање мита подудара са истином о миту?

Носиоци друштвене моћи, који имају велики утицај на људе који се баве друштвеним наукама, намећу теме које су за одређену политику важне и корисне. Један број научника се окреће управо тим „задатим“ темама, али и „прихватљивим“ одговорима и објашњењима, који такође бивају „задати“.Управо је последњих година таква ситуација са темом митова, посебно када је реч о националним митовима. Вероватно тренутно на Балкану нема озлоглашенијег појма од појма мита, јер су, наводно, митови „криви“ за малтене све што се догађало на јужнословенским просторима крајем прошлог века.

Сама реч „мит“ у свакодневном језику готово се увек користи у свом пежоративном значењу, према којем су митови погрешна веровања којих се људи држе противно свим доказима. Мит је ту синоним за грешку или заблуду, за погрешан закључак, за „бабску причу“. Оваква употреба речи „мит“ имплицира да онај који верује у мит јесте наиван човек који живи у некаквом свом „савршеном свету“, који, јасно, не постоји; уколико није реч о наивном човеку, тада се сигурно ради о „примитивцу“, „дивљаку“. Митови, међутим, нису грешке; они се редовно тичу објеката и догађаја који никако ни нису могли постојати или се догодити. За научно разумевање мита посебан значај имају радови пољско-британског антрополога Бронислава Малиновског (1884-1942).Малиновски под културом подразумева оруђе (инструмент) које човек користи како би, у датој околини, успешно задовољио своје (биолошке и психолошке) потребе. Култура обухвата како објекте, тако и начине понашања и може се рашчланити на бројне аспекте као што су васпитање, друштвене контрола, економија, систем знања, веровања, моралност, уметност.

Сви делови културе, међу којима и митови, имају неку функцију и узајамно су повезани у целину. Између мита са једне и морала, друштвене организације и практичне активности са друге стране, постоји веома тесна веза. За Малиновског митније нека„јалова рапсодија, нити бесциљно изливање узалудних маштарија, него вредна, врло значајна културна снага“. Помоћу мита задовољавају се религијске и моралне потребе, учвршћују се постојећи друштвени односи; мит изражава, појачава и озакоњује веровање; мит садржи и практична упутства. Стога је мит нужни састојак људске цивилизације. Историјски приступ миту показује нам да он не може да буде „трезвена непристрасна историја“, јер се увек ствара за неку прилику, како би обављао неку функцију, нпр. величања неке друштвене групе и оправдавања тешког друштвеног стања. Као опис исконске стварности, мит пружа ретроспективни узор моралних вредности и друштвеног поретка. Функција коју мит врши је, према Малиновском, функција suigeneris, коју он, ојачавајући традицију и истичући њену важност, врши како би се обезбедио континуитет културе.

Мирче Елијаде је у својој студији Свето и профано показао како се „многи нерелигиозни понашају још увек религиозно без свог знања“. Да ли се исто може рећи и за мит? Да ли друштва и државе или делови света која охоло за себе тврде да су напустила митску свест и даље промовишу и шире митове међу својим грађанима?

Мит је неопходан елемент свих култура и због тога бива увек изнова произвођен, пре свега зато што врши функције неопходне сваком друштву и свакој култури. Веровање да је друштво које је „научније“ кадро да препозна сопствене митове и да престане у њих да верује јесте наивно и засновано на неразумевању друштвених функција мита. Пошто се развојем науке не губи потреба за културном творевином која задовољава одређене друштвене функције, онда нема нити може бити друштва без митова. Мит о друштву без митова није ништа друго него још један мит. Управо с обзиром на своју друштвену функцију, мит задржава велики значај у цивилизованом свету, тесно повезан са религијом.Иако се мит мења са развојем културе, он не нестаје са развојем научне мисли. Свака епоха има сопствене, карактеристичне митове. Друштво креира митове не осврћући се на научне критеријуме, него искључиво имајући у виду сопствене интересе и потребе. Другим речима, мит бива прихваћен не због своје научне заснованости (јер то не може ни бити), већ због своје друштвене корисности.Митови су, у ствари, најмоћнији када неко претпоставља да их уопште нема. 

Имајући у виду све претходно речено, било би погрешно редуковати мит на средство манипулације коју врше друштвене елите уз помоћ медија. Иако је тај елемент присутан, митови су често дубоко укорењени у друштву и култури одређеног друштвеног ентитета, што значи да за њихово произвођење (али и демонтирање) сами медији нису довољни.

Каква је улога мита у савременом друштву?

Суштински гледано, главне друштвене функције мита, једнако важне у свим људским друштвима, нису се битно измениле: то су стварање и одржавање друштвене солидарностии идентитета, као и легитимисање друштвених институција и структуре, моралних правила и друштвене праксе. При свему овоме мит не би требало ни преценити, тј. сматрати да  је мит једина културна творевина која обавља споменуте функције, ако је већ његова улога неизоставна.

Уколико имамо на уму друштвене функције мита о којима смо говорили, не представља изненађење то што у временима друштвених сукоба (посебно ратова) митови бивају реактивирани и наглашени (често у веома претераној форми). Управо пред сукобе, за време сукоба и непосредно после њих свако друштво има врло изражене потребе за друштвеном кохезијом, солидарношћу, очувањем идентитета и легитимисањем институција и друштвених пракси. Те потребе, између осталог, задовољавају етнички и национални митови. У ситуацији сукоба митови бивају реактивирани, добијају нову снагу. Тако су амерички митови о обећаној земљи и изабраном народу били нарочито делатни у време рата у Вијетнаму, када се америчко друштво, услед дуготрајног сукоба којем се није видео крај нити, што је горе, смисао, нашло у веома озбиљним тешкоћама. Ови су митови успевали да легитимишу институције система и друштвену праксу чак и у ситуацијама у којима је то изгледало просто немогуће. Наиме, чак и када су на тамошњим телевизијским каналима приказивани снимци маринаца који до темеља уништавају једно вијетнамско село, то је протумачено као величина САД: тамо се, ето, могу на телевизији гледати и тако самооптужујући садржаји.

У Србији је већ више од деценије на делу процес промене свести, односно лаганог уништавања националних митова. Истовремено, расту и осећања апатије и безнађа међу становништвом. Да ли између ова два процеса постоји нека закономерна веза? Да ли се национални митови могу мењати или свесно напуштање једног националног мита значи и крај једног народа?

Мит представља одређени културни ресурс, средство да се постигне друштвена кохезија, оправда друштвена пракса, све са циљем да одређени друштвени ентитет (етничка група, нација) преживи. Отуда је међу етничким и националним митовима најважнији мит о изабраности (Ентони Смит), који изражава веровање у историјску посебност и значај неког народа. Митови о изабраности нам говори ко смо, одакле смо, због чега постојимо, куда идемо. Смит чак наглашава само они народи који су кадри да развију овакав мит имају шансе да историјски дуго живе. Такав мит постојао је у Старом Египту, Персији, Риму, средњовековним друштвима, Британији, Француског, Русији, САД... За Србе, мит о изабраности представља Косовски мит.

Отуда је, сасвим закономерно, напад свим средствима (омаловажавање, исмевање, окривљавање за злочине, итд) на Косовски мит као културни ресурс српског народа почео оног момента када је у бившој Југославији избила озбиљна криза, појачао се у време ратова 90-их година, а наставио у последњих петнаестак година. Супротно поједностављеном схватању, ресурси у неком сукобу нису само војни, него и политички, економски, али и културни. Ако сте у стању да уништите културне ресурсе свог противника, да озбиљно пољуљате његову веру у себе, у сопствени идентитет (чији нужан део чине митови), ваше шансе да у сукобу победите расту.

Једна од последица разарања мита о изабраности (које се спроводи под фирмом „демитологизације“) свакако је апатија и осећај безнађа. Уколико, зарад лакшег разумевања, направимо паралелу са нивоом индивидуе, можемо да се запитамо: каква судбина чека човека који је изгубио веру у себе и своје могућности? Историја нас учи да народи још како могу и да нестану и да никоме вечност није загарантована.

Али то није све. С обзиром на то да не може бити друштвеног „вакуума“ када је реч о митовима, уместо уништаваног мита о изабраности (у нашем случају Косовског), одмах се нуди други. Овде је то мит о моралној изабраности Запада, присутан, у различитим варијантама (религијској, али и секуларној), већ стотинама година, а према којем је Запад тај који има право да свуда и над свима буде морални судија и да над онима који крше основни људски морал примени и силу. Сетите се само агресије НАТО на СР Југославију 1999. године и њеног правдања у западној јавности. Закључак који следи је логичан и недвосмислен: ако прихватите да сте ви и ваша веровања криви за све (ратове, економску кризу и сл) и да су они који су вам уводили санкције, омаловажавали вас, бомбардовали, протеривали и уништавали вашу индустрију, били и јесу у праву, бићете на правом путу да од народа са јасним идентитетом постанете недефинисана (опадајућа) маса, способна једино да ринта, за мале паре, за велике корпорације, да троши њихове, често неквалитетне и штетне производе и да гине у ратовима за туђе интересе. Утапање у друге, околне народе, биће завршна тачка. На нашу срећу, прича се не своди на медије, нити на сферу формалног образовања. Бољем разумевању дубоке друштвене и културне укорењености мита помаже управо један стари мит, онај о Самсону.