Интервју

Чувари културног суверенитета

Aутор: Милена Стефановић

Жељко Младићевић, интервју

"…морао је ипак да постоји неко ко ће то прикупити, на овај или на онај начин, и склонити у књиге, регистре или у сећање људи, или на било који други начин на који би остало сигурно и заштићено од мољаца, сребрних мољаца, рђе, црва и људи наоружаних шибицама. Свет је био препун опасности разних врста и размера". 

                                                                                                                                                               Реј Бредбери, Фаренхајт 451

Заштита културне баштине се бави прошлошћу, третира у садашњости, а мисли на будућност. Очување материјалне и духовне културе је од непроцењивог значаја за културни идентитет једне заједнице. Архивска и библиотечка грађа представљају битан садржај који је у домену ове дисциплине. У супротном, може доћи до одумирања културе сећања. За Нови Полис уприличен је разговор са начелником Одељења за заштиту, конзервацију и рестаурацију Народне библиотеке Србије, дипл. инг. Жељком Младићевићем. У овој елитној институцији раде стручњаци за лечење (х)артије и пергамента.

Почела бих са основним питањем. Која је разлика између конзервације и рестаурације?

Та два појма су готово нераздвојна, и када се помиње заштита културних добара некако увек иду у пакету, мада означавају различите ствари.  Имамо шаренолик спектар дефиниција саме конзервације, док је за рестаурацију објашњење једноставно – то је поступак враћања оригиналног формата предмета који се штити (од пропадања). А рецимо, конзервацију можемо сматрати збиром физичких и хемијских поступака којима ћемо: продужити животни век (папира и пергамента у нашем случају), отклонити постојећа оштећења (биолошка, хемијска...), те ћемо (колико толико) успорити природни процес старења материјала... Када о нашем послу причамо клинцима, основцима или предшколцима који нам повремено организовано наврате у лабораторију, објаснимо им ову разлику врло пластично: рестаурацијом „покрпимо“ поцепани лист хартије, док конзервацијом излечимо „болест“ на њему.

По образовању сте инжењер технологије. Професија конзерватора  захтева познавање разних аспеката уметности и науке. Шта Вас је привукло овој области и како сте се одлучили за професију конзерватора папира?

Као што се често дешава у животу, сплетом непредвиђених околности скројимо сопствену судбину. Током студија, искрено, нисам ни знао за могућност да инжењери технологије могу да раде у библиотекама, а камоли у лабораторијама за конзервацију које сам сматрао уметничким атељеима у којима нема приступа за људе из света науке. Но, демантовао сам све своје ставове, настале из предрасуде о  грубој подели међу сферама уметности и науке, онда када сам први пут крочио у Одељење за заштиту и конзервацију Народне библиотеке Србије. Итекако је потребно уметницима да се ослоне на научна знања (у овом случају- познавање хемије), док је сама наука без уметничке вештине неупотребљива у области конзервације. Овај прелепи посао потпуно ме је „уловио“, тако да данас, уместо да пратим некакав сложен процес у хемијској индустрији, имам свакодневну прилику да одлучујем о судбини рукописа средњег века, фотографија позног 19. века, препискама и писимима великана, графикама и цртежима српских сликара. Не бих се мењао са својим колегама из факултетских клупа, иако су данас успешни у својим пословима у различитим гранама индустрије.

У ком обиму се састоји сарадња Одељења са колегама из других земаља као прилика да се размене знања и прокоментаришу идеје?

Интензивно сарађујемо са конзерваторима у региону, имали смо низ посета колегама, многе смо угостили у Београду у последњих пет година. Добро смо умрежени и повезани са колегама из националних библиотека широм Европе. Једном годишње одржавају се скупови конзерватора папира, и то сваки пут у неком другом европском граду, где долази до размене мишљења и искустава из области заштите културних добара. И, чини ми се, конзерватори су увек посебан сој, некако се препознамо и разумемо лако, без обзира ко одакле долази. Волели бисмо да смо и чешће са свима њима у контакту, са многима смо постали готово блиски пријатељи. У ери интернета комуникација је макар олакшана, тако да имамо честе преписке и консултације мејлом, али ништа не може да надомести живу реч и непосредни сусрет колега из струке.

Папир је веома осетљив материјaл, поред природног старења који су то фактори који убрзавају старење и оштећују га?

Постоји пет група фактора који угрожавају папирну грађу. Уз поменуто и неизбежно старење хартије (јер све што је органско неумитно стари), ту су биолошки фактори (инсекти, глодари, микроорганизми), физички фактори (светлост, температура, влажност ваздуха), хемијски фактори (киселост папира, гасови из атмосфере) и елементарне и друге непогоде (попут пожара, поплава, земљотреса). Не смемо заборавити ни људски фактор. Можда није чест, али је мерљив, нарочито у ратовима.

Колика је одговорност конзерватора у доношењу одлука о начину третмана оболелог предмета? Да ли је пожељно да се мења суштина природе оригиналног предмета и шта се подразумева под етичким кодом заштите? Да ли начин третирања може да утиче на његову каснију (историјску) рецепцију?

Питање одговорности је у овом веку све доминантније, барем када је заштита у питању. Имамо примере неетичке и погрешне конзервације од пре више од пет деценија – у недостатку знања и вештина, преповезивали су оштећене ћирилске рукописне књиге средњег века у тврде корице, а уништавали при томе трагове постојећих кожних, византијских повеза. То свакако утиче на интегритет оригинала. Често отклањамо грешке из прошлости, сада када имамо другачији приступ и нова сазнања. Ми се данас водимо одређеним принципима у раду. Никада, баш никада, не примењуј поступак који ће оштетити грађу. Ево и примера – бељењем графике, прошаране флекама различитог порекла, она се естетски враћа у првобитно стање, али при томе долази до урушавања механичких својстава папира (кидања ланаца целулозе) уколико се поступак ради врло ефикасним средствима за бељење као што су водоникпероксид или хлорамини. Зато ретко кад примењујемо овај поступак. Функционалност мора бити испред естетике у нашем послу, односно боље је понекад не радити ништа него интервенисати погрешно.

Последњих година део екипе проводи два летња месеца у манастиру Хиландару, великој светињи и извору старе и вредне збирке рукописних књига, повеља и других архивалија. Ми бисмо мало да провиримо. Опишите нам једно конзерваторско путовање кроз време?

Највећа је то природна збирка рукописних књига и повеља у Срба, а имамо данас вештачки, тј. наменски прикупљане рукописне књиге које се чувају у савременим институцијама (музејима и библиотекама), те су такве збирке можда и чешће по броју библиотечких јединица од ове, али ова, хиландарска,  светогорска је по много чему јединствена. Заиста је ово један незабораван пут у прошлост за све нас који смо учесници пројекта заштите рукописног наслеђа манастира Хиландара. Петорица (мушких) чланова моје екипе конзерватора свакога лета (односно после Васкршњег поста) борави у манастирској ризници где ради на конзервацији највреднијег рукописног фонда. Ове смо године радили на збирци повеља (међу истакнутијим конзервирали смо и повељу Вука Бранковића, као и поједине пергаментне царске повеље византијских владара), паралелно и на збирци најстаријих рукописних књига у фонду (вреди издвојити један пергаментни Стихирар из 12. века којег је Свети Сава донео својевремено са собом из руског манастира, те смо га овом приликом у потпуности заштитили). После два проведена месеца у окружењу какво је светогорско, следећих десет месеци непрекидно причамо о томе и исчекујемо нови одлазак, јер манастир доживљавамо као другу кућу. Хранимо се и живимо на начин на који то чине и монаси. Спавамо у старом млину на километар од манастира, без струје смо, али нам и не треба. Нема ни интернета, домета мобилног телефона, новина и вести из Србије. Сами смо, књиге, калуђери и ми. Осетимо се другачије у тим околностима, испуњеније...

Били сте ангажовани у Обреновцу на спасавању књига и евидентирању стања током прошлогодишњих поплава. Како се организује служба заштите у ситуацијама елементарних непогода, колико брзо може да дејствује и да ли сарађујете са другим конзерваторским службама?

На елементарне непогоде не можете директно утицати, као што, рецимо, превентивом можете спречити уплив глодара или инсеката у депо у којем чувате вредну грађу. Једноставно, пожари или поплаве се десе. Барем једном годишње у неком делу Србије. Имали смо више различитих интервенција у последњих пар година, од Обреновца и катастрофалне поплаве која је односила и људске животе, па до Голупца ове године када је, срећом, штета била само материјална, али је велики део фонда библиотеке страдао. Постоје прописани поступци у случају оваквих катастрофа, којима се предлаже редослед активности у циљу спасавања културног блага. Један од поступака је и хитна евакуација највредније грађе из угроженог подручја ако је то могуће (у случају поплава предлаже се пресељење највреднијих фондова и сервера са скенираном грађом на више спратове зграда), али најважнији приницип у спасавању јесте чување људских живота. Конзервацијом пострадалих фондова још се и може вратити нешто, док се изгубљени живот не враћа. Важно је рећи да се у овим новијим несрећама и поплавама није изгубило ништа од круцијалне вредности, ниједно културно добро од изузетног значаја, ништа од завичајних збирки,  пострадале су савремене публикације, што је надоместив губитак.

Обилазите терен. Били сте у старој православној цркви у Сарајеву где сте прегледали рукописни и књижни фонд? Да ли сте били још негде и колико сте упознати са стањем на угроженим подручјима, посебно на Косову и Метохији? Да ли у покрајини постоје оптимални услови за дугорочно чување писаног и штампаног наслеђа?

Као централна лабораторија за конзервацију папира имамо надлежност на територији целокупне Републике, тако да повремено одлазимо у надзор и пратимо стања вредних збирки. Покрајина је иначе ризница духовног и културног богатства, присутни смо у њој кад год смо у ситуацији да радимо заштиту наслеђа са Косова и Метохије. У принципу, по позиву идемо свуда где има нашег писаног наслеђа, а позивају нас савесни чувари баштине (често су то свештеници и монаси) када примете да се на њиховој вредној грађи дешава нека промена. У последњих пар година помагали смо многим манастирима и многим Епархијама, управо на њихову иницијативу. Рецимо, конзервирали смо рукописе манастира Дубоки поток са Косова, прегледали књижне фондове СПЦО у Трсту и предлагали мере заштите, преузимали на конзервацију вредну грађу Епархије зворничко-тузланске, сарађивали са старом православном црквом у Сарајеву... Иако мало ко може да обезбеди адекватне услове за смештај и чување грађе по свим библиотечким правилима, важно је да, код добронамерних људи задужених за ову грађу, постоји свест о потреби за побољшањем и уређењем простора за њено чување.

Са ограниченим ресурсима не може се третирати све што захтева пажњу и негу. Који су приоритети битни при доношењу одлике?

Истина је да је премало конзерваторских радионица за папир у Србији. На прсте једне руке можете избројати институције културе које имају своје лабораторије за заштиту папира и пергамента. А то је недовољно за број културних добара које Република поседује. Самим тим морају постојати листе приоритета. Законом је регулисана граница која раздваја савремену од старе књиге. То је 1867. година када је у питању српска књига. Све што је настало после ове године спада у савремену публикацију и не мора се штитити по закону. Но, и овде имамо изузетке, па тако у такозване ретке књиге спадају ратна издања, емигрантска и забрањена издања, млађи рукописи и слично. Тако да је први критеријум увек старост, односно значај збирке која се штити. Други мора бити стање у којем се грађа налази. Оно што је у најлошијем стању, по природи ствари, мора прво да прође процесе конзервације и рестаурације.

Још су антички писци као Витрувије или Плиније давали савете о здравој атмосфери у спремишту књига (свитака). Које облике превентивне заштите би ми сами могли да предузмемо у нашим домовима, не само када су у питању кућне библиотеке, већ и фотографије, документи, посебно стари породични? Да ли би то требало да пређе у наше културне навике и шта бисте могли да нам саветујете?

Често кажемо посетиоцима конзерваторске лабораторије „да не покушавају ово код куће, ми смо ипак професионалци“. Но, постоји један мали низ мера које свако ко има личну и вредну библиотеку (или збирку докумената) може да примени у циљу превентивне заштите. Кратки практични савети не постоје, тако да ћу само на грубо напоменути да треба водити рачуна о осветљењу (папир никако не воли светлост, сву грађу треба чувати ван домашаја директне сунчеве светлости), о температури и влажности (избегавати влажне просторије, не чувати ни близу грејних тела, избећи и велике флуктуације микроклиматских услова у соби током године), о прашини и штеточинама (редовна хигијена полица и самих књига), о начину смештаја (избећи тесне полице, кутије без отвора за проветравање и сл)...  Наћи златну средину, ни топло ни хладно, ни суво ни влажно, проветрено, не претерано осунчано. Углавном, избегавати екстремне околности. Ако је то могуће, јер у њима живимо.