Блог

Стратегија иконоклазма модерних времена

Милена Стефановић

Последњих година уништавање баштине у Сирији и Ираку, постало је тужна свакодневица. Нажалост, амплитуда разарања се шири и протеже до Египта и Либије. Ипак, очигледно је да се најжешћи напади дешавају на библијским територијама Блиског истока.

Постало је уобичајено драматично ишчекивање последица које може да проузрокује боравак једне организоване групе која сеје терор и деструкцију као што је тзв. исламска држава, како за цивилно становништво, тако и за предмете културне баштине. Све то пратимо преко модерних медија. Дижу се у ваздух и руше булдожером остаци цивилизација старих неколико хиљада година, које су иако оштећене зубом времена и осталим неповољним околностима, опсталe толико векова, док се маљевима уништавају првенствено лица и главе скулптура у музејима. Ситнији предмети се узимају и продају на међународном илегалном тржишту антиквитета, а иза њих остају та места незаштићена и препуштена другим пљачашима. Након поновног уништавања у Палмири, УНЕСКО овај вид насиља третира као нови ратни злочин. Они се не обазиру, и сада је актуелно разарање Нимруда, древног града асирског царства.

Драматичан деструктивни чин и спектакл, главна је одлика данашњих  иконокластичара. Појава да уништавање помно прати камера је нешто сасвим ново. Гледалиште се шири на нову онлајн публику која прати  савремене иконокласте који траже, али и привлаче пажњу. Они шаљу пропагандни видео уз текст којим образложу “исправност” свог поступка. Уништавањем идола, који су у прошлости били поштовани уместо Алаха, они сада следују пророка Мухамеда који је то исто радио заједно са следбеницима на путу за Меку.

Невероватно је да талибани организују туре за западне новинаре да би потом сви видели уништавање скулптуре Буде у Бамијану у Авганистану 2001. или рушење статуе Садама Хусеина 2003. године у Багдаду. Све то постаје препознатљива слика, ухваћен “перформанс” на филмској траци. Циљ иконоклазма је да систематски затире путем јавног уништавања или десакрализације простора, као што су то манастири у Малаули.

Малаула је град где је време стало. За Сирију, он је симбол слободе вероисповести и хришћанског трајања од најранијих времена. Оаза хришћанске древности, једино место на свету у коме се још увек говори арамејски, језик којим су говорили наш Господ и апостоли. У њему је живело већинско хришћанско становништво заједно са муслиманима у мирној заједници, што не одговара стремљењу радикалних сунита који желе да претворе Сирију (и не само њу) у земљу једне вере. Сам председник Башар ел Асад и његова породица припадају алавитима, религијској грани шиитског учења ислама (мада према исламском теологу из XIV века, сунити Ибн Тејмију алавити су се отцепили од ислама и постали посебна религија – мешавина ислама, хришћанства и преисламских веровања) која чини 11% становништва Сирије. 

Упавши у Малаулу у септембру 2013. године ова екстремна група је све цркве делимично оштетила и запалила. Најстарије светиње, међу којима су црква Св. Сергија (Mar Sarkis) и Вакха (Mar Bacchus), датиране још из времена пре одржавања Првог Васељенског сабора у Никеји (што се тумачи по кружном олтару који је забрањен те 325. год. на сабору), или Св. Текле (Mar Takla), тешко су оштећене. Иконе, иманентне компоненте сакралног простора су оштећене, преполовљене, у њих је пуцано или су спаљене, бачене на под заједно са крстовима и богослужбеним књигама. Исход окупације која је трајала осам месеци је да се број становника од 12 000 пре рата свео само на 1000 душа.

Међу новинским кућама постојало је мишљење да не би требало прености тј. делити садржаје уништавања предмета и погубљења, јер се тиме њима обезбеђује публика, а ширење садржаја моћно је оружје којим се шири страх и ужас. Ова група свакако, користи жељу медија за актуелношћу и преношењем вести са ратног подручја. Древни иконоклазам плус модерни клик на рачунару.  

Рат и промена политичког контекста (борба против секуларних влада) је покренуо иконоклазам. Дошло је до успона радикалног ислама, од Муслиманске браће до исламске организације која себе назива “исламском државом”. Идеологија организације посебан нагласак ставља на уништавање археолошких налазишта (паганских храмова), библиотека (старих рукописа), хришћанских цркава и древних манастира заједно са иконама. Једноставно, уништавање симболa оних који су ту били пре, који представљају културну баштину очувану стотинама и хиљадама година. 

Уништавања је било и код нас у последњем рату, и на Косову и Метохији у том истом циљу затирања и брисања присуства кроз уништавање културне и духовне баштине. Мада, скрнављење гробова је вид насиља којим се слике и имена Срба са надгробних споменика руше и ломе као политички вид иконоклазма.

Иконоклазам није нова појава наших дана. Има своје историјске корене. Од VI века пре Хр. и уништавања нубијских статуа у Египту, разбијања симбола нове монотеистичке религије фараона Ехнатона, кроз наруживање и избацивање икона из цркава и њихово уништавање у касном средњем веку кроз покрет реформације и пуританизма, и свих могућих ратова и револуција до данашњих дана. Сада се догађа његова поновна актуелизација.

Њихов raison d’etre уништавања је мотивисан Кураном, тј. грехом идолопоклонства. Све у складу сa визијом раног ислама и враћањем на његову “чистоту“ из VII века, да се осим Алаха, ништа и нико не сме дубоко поштовати. Стога, све немуслиманске структуре су споменици идолопоклонства. За њих као суните, следбенике строге салафистичке доктрине ислама (вехабизам), поштовање муслиманских гробница као светилишта је идолатрија коју они називају ширк (shirk), јер то није у њиховој традицији. Уништавају скулптуре (фигуре) било које врсте, на било ком месту, шиитске џамије и светилишта, као гробницу једног имама у Мосулу која је у XIII веку преживела монголску инвазију, али њихову није.  Успоставили су и “калифат” из чега произилазе јасне асоцијације.

Ово нас води на саме почетке. Иако јудаизам и ислам забрањују сликање Бога и његових светих људи, када се помене реч - иконоклазам (грч. eikon klastes, разбијање слике, лика) прва помисао је уништавање икона у Византији VIII и IX века, када је и појава ислама, како се у науци сматра, непосредно утицала на тадашњи став према иконама. У нашој свести остао је најјаче забележен тај период икономахије (= борба за иконе) и жилавост у дуготрајној тешкој борби за њихово поновно успостављање у верском животу, али и последица које је оставио на уметност иконописа.  

Као појава, иконоклазам је оставио трага до модерног доба, појављујући се повремено у историји човечанства, и као инспирација уметника. Модерна уметност баштини ове догађаје који су се догодили не само у Византији, већ и у Западној Европи у доба реформације. Интересантно је да су, како пише Карташов, неки протестантски и совјетски историчари, цареве иконоборце представљали као модерне и прогресивне реформаторе.

Иконоклазам као појам, представља намерно уништавање икона, симбола и споменика из првенствено верских, али и политичких и естетских мотива, што би се могло подвести под секуларни иконоклазам.

Све до XX века када су уметници попут Јоко Оно, Густава Мецгера, Џека и Дина Чепмена, Алана Џонса (1969) користили деструкцију као креативне силе разарања. Идеју уништавања као облик промене, стварања.

Извор: Православље - новине Српске Патријаршије, 15. април 2017. год. - 1202