Естетика

Визуелно – вербално - звучно

Медаљон Катарине Константиновић

Милена Стефановић, Београд

Занимљив је приступ предмету са одређеном биографијом и концептом “живота” који има.

Кроз размишљање о женама које се крећу и украсима који их прате може да се исплете одређена прича као симбол културног, родног и социјалног идентитета – изражавање моћи и статуса.

Раскошни предмети као накит, уметничка дела примењене уметности, некада у рукама првобитних власника, данас се налазе у стакленим музејским витринама,  мирују. 

И тако некада, у сталном покрету, ови предмети кретали су се и живели уз своје власнице. Шетани и показивани, ови украси на одећи уз хаљине - скулптуре које су се кретале, били су диван носиви дизајн.

Средином XIX века у Србији и Београду су се укрштали утицаји Истока и Запада. Употребни и украсни предмети почињу интензивније да се набављају из Беча и Пеште, а српска грађанска ношња која је била под оријенталним утицајем, полако се окреће европском стилу. Накит који се израђивао код нас, био је у духу старих традиционалних техника и израђивале су га кујунџије, мада када су радили скупоценији накит, онда је имао стилске карактеристике европских златара тог доба.
Предмет овог типа се односи на област приватног живота вишег и можда средњег градског сталежа. Украси за врат где су конструктивни елементи ланац са медаљоном, представља један од омиљенијих врста накита. Било је битно не само носити га, већ и како…

Код нас је накит био подељен на породични и лични.

Поклањање је део опште културе, одраз доброг васпитања, усмерен ка пријатељима, познаницима и појединцима са којима се ступа у одређени однос. До поклона се долазило даривањем, разменом поклона и све то у оквиру неке заједничке приче и традиционалне иконографије.
Прославе, светковине - перформанси пријатеља и родбине... имендани, рођендани, крштења, венчања – све је то део ритуала и церемонија… Поклонима су се неговали и утврђивали емоционални и социјални односи унутар породичног или  одређеног друштвеног круга. То су драгоцене успомене које живе на одабраним скривеним местима …

Поглед на медаљон, наравно, одмах нас води ка власници Катарини Константиновић (1848 – 1910), враћа у прошлост и културну историју друштвеног живота Београда, сведочи о укусу отменог и образованог српског кнеза Михаила Обреновића, интригама и династичким борбама, а кроз све то се доминантно провлачи љубавни заплет дародавца. Традиционално, драгуље мушкарац поклања жени и они увек носе одређену симболику. Медаљон представља три хришћанске врлине - веру, наду и највећу међу њима - љубав. Овим поклоном кнез је вероватно хтео да утврди емотивну везу са Катарином, којом је намеравао да се ожени, што је било у складу са општеприхваћеним манирима тог доба. Прихватање поклона назначавало је и прећутни пристанак на веридбу. Мада, оно што излази из оквира уобичајеног је то да је дародавац (иако је потписао са кнегињом погодбу о разводу), био ожењен и да је прималац блиска рођака из породице Обреновић. Веза је наишла на опште неодобравање. О свему овоме лепим "београдским стилом" пише Слободан Јовановић у спису "Друга влада Милоша и Михаила".

Кнез је водио рачуна о етикецији и одмах по доласку на власт унео је књигу о дворском церемонијалу. Може бити, да су то честице духа византијске традиције, јер је цар Константин VII Порфирогенит у X веку написао књигу “Спис о церемонијама”, до којих су Византинци (Ромеји) веома држали и који су се прошириле изван граница царства. Свака нова краљевска породица одређеним чином, као што је овај, настоји да изгради легитимитет ауторитета против својих конкурентских династија, у овом случају, знамо о којој се ради. То је једна димензија ритуала.

Уз мисаону енергију кнеза, коју медаљон поседује, некако се намеће и помисао о атентату у коме је убијен 29. маја / 10. јуна 1868. у Кошутњаку, док се шетао у друштву Катарине, њене мајке Анке Константиновић, иначе кнежеве сестре од стрица, баке Томаније, једног слуге и ађутанта Гарашанина. Катарина је, иако рањена, побегла  са места злочина и преживела, али Анка која се борила са атентаторима и покушала да заштити кнежев живот, није.

Место погибије меланхоличног принца обележено је спомен - плочом на Кошутњаку, која је након обнављања нажалост опет оскрнављена… Спомен - обележје једном од најзаслужнијих владара у српској историји.

Шест месеци после атентата, опорављена, удаје се за министра војног Миливоја Петровића Блазнавца, (данас, топоним у виду кафића са занимљивом баштом поред Блазнавчеве куће, и у улици која носи име једне Обреновићке), иначе, једног од ретких који је подржавао заљубљеност кнеза Михаила. После његове изненадне смрти, Катарина се удаје за Михаила Богићевића, свог ујака. Живела je са њим на разним местима по Аустро - Угарској, затим се враћа у Београд. Једно време била је дворска дама краљице Наталије, а у њеном одсуству замењивала је на двору и примала посете. Заборављена од јавности умире у Нишу 1910. 

Катарина је била унука Томаније Обреновић (1796-1881) из чувене устаничке породице Богићевић из Шапца, која је прва приређивала посела у Београду у кући господара Јеврема (улица на Дорћолу и Јевремовац, ботаничка башта), свог мужа, који су се популарно називали “ћоше госпође Томаније“ - баке будућег краља Милана I Обреновића. Имала је велики утицај у београдском друштву, њен салон је био терен за разне политички игре и спекулације. Ту се осећао пулс догађаја и активности, можда и за љубав и фаталност као у пријатним амбијентима париских салона. Прва је унела клавир у салон, али не у Београду, већ у Шапцу, на коме се Анка подучавала.

Дух романтичарске Европе захватио је и посела које је приређивала Марија Милутиновић, супруга Симе Милутиновића Сарајлије. Била је пореклом из Будима и у Београд је стигла после удаје 1838. Уместо уобичајеног (разговора о мужевима, показивања накита и др.), пажња је усмеравана на просвећивање и еманципацију и ове књижевне чајанке су биле прилика за друштвена окупљања, комуникацију и стварања веза уз разговор о напретку…ехо Мери Шели и Жорж Санд, све у складу са епохом…
Како стоји у књизи "Калдрма и асфалт", тренд увођења “културних хепенинга” у свакодневни живот захватио је читав средњи слој. Камерни концерти, читање поезије…

У то време, грађанке су осећале ограниченост социјалног статуса и један од путева за ослобођење жена од патријархалног оквира и реформу цивилног друштва била је  - мода. Борба за моду била је у суштини борба за женски принцип, један искорак напред. Њено прихватање сматрано је изразом доброг укуса и домаћинског васпитања. Мода је постала један од сегмената повезивања приватне и јавне сфере живота и најавила улазак жене у јавни живот из кога је била искључена. Занимљиви су закључци "Историје приватног живота у Срба".

Наравно, поред соареа, одржавали су се балови и игранке као део приватног дешавања у јавном простору.

Дух оновременог Београда представља и позната романса “Што се боре мисли моје” Корнелија Станковића извођена на концертима и забавама, љубавна је песма за коју се дуго мисли/ло да ју је написао српски кнез инспирисан дубоким осећањима према Катарини. Кнез Михаило је, иначе, написао поред ове, још две песме, као прави представник епохе којој је припадао. Према једном открићу из 2003. сматра се да је песма била намењена Клеопатри Карађорђевић, кћерки његовог ађутанта Александра Карађорђевића, вождовог сина. Портрет Клеопатре Карађорђевић, веома интригантно, налази се у Конаку кнегиње Љубице на занимљивом месту, веома близу кнежевом портрету, а на истом спрату се налази и Катаринин, мањи по димензијама у салону у стилу Наполеона III. Случајност ?

Нешто више о самом медаљону -  www.mgb.org.rs који услед околности, још увек није угледао светлост витрине, чами у депоу, јер се Музеј града нажалост, још није уселио у зграду у Ресавској, где би имао репрезентативни излагачки простор и сталну поставку.

Via Designed