Блог

Хуманизам у 21. веку

Музеј као визуелна метафора савременог доба

Милена Стефановић, Београд

Теоретски, живимо у постмодерној Европи која је захваћена духовном кризом. Да бисмо добро разумели време (1Дн. 12 ,32) у коме живимо, занимљиво је сагледати савремени (западни) свет кроз појаву јачања улоге музеја и уметничких галерија као места par excellence.

Стицајем повољних околности градња музеја је учестала, а притом је дошло до одвајања музеја од његове истинске функције.

Zeitgeist

Недвосмислени су показатељи да је у савременом друштву уметнички музеј заменио цркву као врхунац архитектонског умећа и каријере једног архитекте.

Архитектура одражава људску експресију ка уобличавању света. Сакралне грађевине су одувек биле највеће и најраскошније у граду, представљајући огледало друштва и израз културе једног народа; манифестације духа. Као што су то некада биле базилике, катедрале, цркве, музеји су сада највеће грађевине нашег доба, а начин на који се користе подсећа на (имитира) верски ритуал.

Музеји лебде над градом као некада храмови или краљевске палате. Сада као храмови уметности (Богу хвала, над Београдом доминира Храм Светог Саве, што чини хришћански пејзаж града).

Одувек је била част и професионални изазов пројектовати цркву.

Чак су и архитекте атеистичких уверења желели да се огледају у овом изазову, као Ле Корбизје, који, иако атеиста (али за кога је архитектура сама по себи религиозна), пројектовао је манастир и капелу у модернистичком стилу.

Ако су некада цркве и катедрале биле у врху архитектонске хијерархије, данас су то музеји. Пројектовање оваквих зграда ствар је престижа. Сваки архитекта сања о томе, јер оне представљају истакнут урбани дизајн. Велике су и доминирају урбаним пејзажем.

Актуелна музејска архитектура доживљава прави boom. Од музеја “Гугенхајм” у Билбау, “Гараж” у Москви, “Фондација Луј Витон” у Паризу, нови уметнички музеј у Лос Анђелесу, нови Витни, до новог Лувра “Лувр Абу Даби” у Абу Дабију који је пројектован са циљем да фасцинира при првом погледу и остави без даха;  посебна пажња стављена је на дизајн куполе од 7850 звезда које пропуштају светлост. Стављањем акцента на куполу и мистерију светлости приметни су принципи црквене архитектуре у овој секуларној грађевини.

Циљ ове музејске галерије је да исприча причу о човечанству. Посебна занимљивост је понуда различитих духовности у оквиру једног одељка музејске поставке који је посвећен баштини главних религија: хришћанства, јудаизма, ислама и будизма.

Нови Лувр и прожимање међу световима нам показује да Запад није само географски појам. Запад је концепт. Свако може да приступи западној цивилизацији, ако то жели. Условно, да би припадао западном свету, мора  да прихвати доминантна западна (хуманистичка) начела.

Ако се сетимо формулације Џона Греја да је хуманизам “нова религија” постмодерне (постхришћанске) Европе, и замаха грађевинских радова које историјски гледано увек подстиче нова религија (или идеологија), музеји ће чинити значајан садржај материјане културе нашег доба.

Моћни финансијери троше новац на своје задужбине – а то су уметничке институције. Они кроз разне фондације, зидајући музеје проналазе оправдање и моралну сатисфакцију за то што остварују велике профите.

Тако улажу у установу којој профит није крајњи циљ.

Музејска ходочашћа као одлика наших дана и култ уметности

Посета музеју је увек била блиска верској пракси. Известан религиозни  осећај, одређена мистика предмета, култ лепоте, од архитектуре, до тишине, афектиране озбиљности пре посете, езотеричног карактера и жеље да се буде “посвећеник”. Музеј као нова црква, а (гостујући) кустоси као нови свештеници. Обављају службу. Прописана су и правила понашања (bon-ton) у галеријама. “Врте” се на интернету, на фејсбук страницама уметничких сајтова.

Музеј својом величином и унутрашњим простором ствара утисак огромног,  натприродног. Суптилни црквени карактер актуелне музејске архитектуре и све je очигледније црквено понашање уметничке публике, галеријске и музејске, а притом је религија страна савременом уметничком свету. Уз очекивано противљење религијским или историјским изложбама или нарочито проблематичним не-западним приказима (сем руске авангарде и савремених кинеских уметника).

Савремена уметност се посматра са истинским религиозним узбуђењем, док се истискује оно што је религиозна уметност као што је изложба државе Ватикан на Венецијанском бијеналу. Означена (стигматизована) као ретрогадна, назадна и небитна.

Праве се религиозна ходочашћа у музеје или на изложбени простор на отвореном чак и на удаљене дестинације. Да би појединац имао  искуство трансценденције пред великом сликом или инсталацијом. . . све су то  појавности карактеристичне за свет уметности.

Од нације до друштвене групе

Музеј као храм, уместо као школа уметности, како каже Данто, концепт је из грађанског доба. Доба антропоцентризма. Нација је заузела место вере, национални музеј место некада престоне цркве из које је музеј често црпео уметничка дела да напуни фундус (француски случај). Музеј је требало да бесмртним делима победи (укине) време и уведе у другу димензију, при коме посетилац на уласку заборавља на спољни свет.

Хуманизам савременог типа јавља се у време Просветитељства, које смешта човека у средиште размишљања и зато се у делима слави човек и народ (као власник музеја). Музеј добија нов ауторитет. Дела су заштићена од укуса времена, обожавана у име историје или у име уметности. Музеј помоћу државе управља историјом културе и уметност постаје историја.

Mузejи данас представљају културне атракције,за културну анимацију и претендују ка стварању спонтаног заједништва одређене групе људи у одређеном времену, на одређеном месту. Идентитет више није нација, већ друштвена група.

Новија музејска пракса се састоји из приређивања изложби. Ако изложба одскаче од уобичајеног концепта канонизоване естетике, онда стижу приговори о “скрнављењу храма”.

У Њујорку је средином XX века сва пажња била окренута ка Музеју модерне уметности (МоМА), који су модернисти посећивали попут цркве у којој се припадници исте вере окупљају ради молитве, како примећује Ханс Белтинг.

Индикативно је да се у јавном дискурсу уметничког света користи терминологија црквене провенијенције (canon, doxa, dogma).

Музеј новог доба изложбени материјал “канонизује” у службену историју модерне уметности или боље речено историју уверења неке групе људи.  Док се “докса” (заједничко уверење и мишљење) данас поново преиспитује, а канон (MoMА – е) се проширује огромном енергијом “интеграцијом нових идентитета” као што су жене, Афроамериканци, Латиномериканци или уметници из источне Европе.

Ако је хуманизам “нова религија” наших дана, онда је музеј “нова црква”.

У тек започетој епохи постистине (post-truth) и замагљеним границама које се преливају, доминирају симулације.

Човек као homo religiosus има потребу за трансцендентним и ако не посећује цркву и не учествује у богослужењу (култу), он мора да нађе супститут, тo јест, замену за вредности које су му потребне да би нахранио своје (духовно) биће.

Да ли ће то бити црква или музеј одлучује човек сам по себи?

Ауторка је мастер ликовни уметник-фрескописац, публициста, аутор многобројних текстова за "Православље- новине Српске патријаршије" и блогова на интернет порталу designed.rs

Текст је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.