Блог

Култура нафте

Милена Стефановић

Сад је уистину могуће и Хеленима и нехеленима, са

иметком или без њега, да путују где год желе...

довољно је бити римски грађанин или само један од

уједињених под твојом влашћу.

- Елије Аристид, ср. II века

Нафта, 'црно злато' наше епохе, може да се посматра и изван уобичајених оквира енергије, економије и политике. Она обликује културу, и простире се шире од нафтног капитализма кроз своје рефлексије. Мултивалентне стуктуре, нафтна економија је теоријски модел за Ги Деборово добро познато ‘'друштво спектакла'' (као нову фазу капитализма дефинисану хиперпродукцијом робе). *

Само њено проналажење преобликовало је историју и културу јер je однос између енергије и културе значајан закон културног развитка. У овом случају брзог и модерног (petromodernity), кроз промоцију глобалног потрошачког стила живота као кључа за срећу, задовољство и оптимизам.

Модерна времена

Зигфрид Гидион швајцарски архитекта у својој студији о материјалној култури ''Механизација преузима команду'' (Mechanisation takes Command, 1948) констатује да су ''алатке и предмети изданци фундаменталних ставова према свету''. Што је антиципирао Чаплин на свој начин у ''Модерним временима'' деценију раније приказујући процес дехуманизације (Modern Times, Factory scene/Eating Machine 1936).

Историја нафтног капитализма саставни је део историје индустријског друштва (лат. industria, марљивост). Иако је нафта позната још од античких времена, за њу је знао још Аристотел, тек пре 150 година су се стекли услови за рађање нафтне индустрије. Покретала је авионе, аутомобиле, али и ратове (индустријске, као Први и Други) који су снагу добијали из фосилних горива, као и сами ратови за контролу нафтних ресурса. Њена експанзија, прави нафтни boom у послератном периоду утицао је на драматичну еколошку кризу.

После Другог светског рата, нафта све више постаје материјална основа напретка (прогреса). Историја културе енергената, указује на сложеније друштвене садржаје јер се поставља питање како би изгледао свет без фосилних горива, о чему пише Фредерик Бруел (Frederick Bruell) у свом есеју у “Journal of American Studies” (https://www.jstor.org/stable/23259137?mag=what-comes-after-oil-culture&seq=1#metadata_info_tab_contents) излажући однос људи и енергије, износећи закључак да је готово све у западној култури изграђено на нафти. Тврдећи да сукцесија енергетских система истовремено обликује културне концепте, почевши од XIX века када су писци са одушевљењем посматрали снагу машина (парни мотор на угаљ) којима се ствара “цивилизован и рафиниран живот, непрекидног напретка”.

Онда се појавила нафта, и настаје култура, како је писала новинарка и књижевница Ида Тарбел, “људи од маште који су се усудили да ризикују све што имају у авантури тражења нафте”. Као ‘’златна грозница’’. Тако се из капитализма угља прешло на нафтно – електрични капитализам. Џон Д. Рокфелер (Standard Oil) је монополизовао нафтну индустрију елиминишући одважне шпекуланте, доносећинафту у свакодневни живот људи – потрошача, уз гесло: “Господо, дајте сиромашном човеку (његово) јефтино осветљење”.

Данас се друштво после нафте замишља, не као свет без нафтних продуката, већ радије као свет без доминантне снаге фосилних горива. Са идејом да је у будућности могућа појава и “нафтне меланхолије” (жалост колектива без јефтиног горива).

Присуство нафте у култури – дистопијски наговештаји

Данас је све одређено културом. Термин ''култура'' је чешће у употреби него ''друштво'', сматра Питер Берк у својој књизи «Основи културне историје» јер је дошло до експанзије тренда «студија културе». Ова област проучавања као културна историја, појавила се пре више од двеста година у Немачкој (Kulturgeschichte; интересантно, у исто време када и борба за културу Kulturkampf), а сјајан период имала је у креативним француским историчарима окупљеним око часописа “Anales”.

Постмодерно доба (упоредо тече и метално, тј. гвоздено) је доба технолошког развоја пост - индустријског друштва. Које је скроз нафтно. И у коме се развијају културе нафте, елементи културе на којима се базира модерна култура. Наш свакодневни живот и окружење.

Роботика, нанотехнологија и интернет развијају новикутурни поредак, који обећава брз напредак људској (дигиталној) култури, док паралелно постоји пост – апокалиптична фикција да ће се све лоше завршити; по људе и њихово природно окружење, слутећи еколошку катастрофу, мада феномен ломљивости и анксиозности карактерише људску културу од самог почетка историје. Чини се да гласови секуларног катастрофичног наратива представљају, у суштини, ехо есхатологије.

Реч апокалипса, одвећ узбуђује духове и присутан је апокалиптични наратив у популарној култури. Ф. Ф. Копола поново је приредио нову, овог пута финалну верзију свог ратног филма 'Апокалипса сада'. Присутне су и дистопијскe теме у књижевности и на филму. Бруел сматра да се у исто време преплићу: обиље (квалитет живота пун енергије, изобиља, узбуђења) и катастрофа. (https://daily.jstor.org/why-are-dystopian-films-on-the-rise-again/) Саобразно епохи антропоцене, фосилна горива служе човеку, и она га величају. На Западу провејава културни став да је вера у прогрес тако јака, да покреће (као мотор са унутрашњим сагоревањем). (https://www.academia.edu/6949425/Oil_Culturе)

У есејима сакупљеним под насловом ''Култура нафте'' (''Oil Culture'', ed. Rоss Barrett, Daniel Warden, 2014) (https://muse.jhu.edu/book/36888) налазе се анализе, интерпретације и објашњења присуства нафте у култури. Истражују се културни дискурси и покушава да истражи веза нафте и културе која произилази из њеног присуства, почевши од културе китовог уља (H. Melville, Moby Dick 1851) коју је сукцесивно заменила култура нафте. Занимљива је за историчаре културе, књижевне критичаре, географе, философе. Нафта боји културу савременог света.(https://warwick.ac.uk/fac/arts/english/currentstudents/postgraduate/masters/modules/resourcefictions/oil09/oil_culture_intro.pdf)

Нафта је посматрана као ресурс, али и метафора кроз значајан део културе стваралаштва као што је књижевност, појава корпоративне уметности, инсталације и савремене фотографије, музичке индустрије. Кроз филмове као што су: ''Див'' (''Giant'' 1956), ''Биће крви'' (''There will be blood'', 2007), Залазак сунца'' (''Sundown'', 2016), кроз Бертолучијев ''Пут нафте'' (''La Via del Petrolio'', 1967) или нигеријски ''Шта је Тапстер видео'' (''What the Tapster Saw'' 2016). Жанр ''road movie'' био би немогућ без нафте. http://theconversation.com/friday-essay-the-rise-and-fall-of-oil-in-popular-culture-68751

У Бертолучијевом (нарученом) дугометражном документарном филму који је структурално подељен на три дела /Origini, Il viagio, Attraverso l’Europa/, радњу пратимо кроз глобалну производњу нафте од извора до барела. Бертолучи је покушао да се извуче од искушења документарног филма, снимивши га је на свој и иновативан начин, преплитањем књижевних и кинематографских референци, користећи измишљену фигуру новинара води нас од планине Загрос у Ирану до модерне рафинерије у Немачкој, кроз утицајну трговачку руту нафтне географије: кроз Суецки канал и Средоземно море. Кроз вид нафтне митологије. Уосталом, реч нафта, персијског је порекла, и у слободном преводу значи 'зној земље'. Оно што је интересантно је да је овај заборављени, а недавно откривени филм био у програму за пројекцију 18. фебруара 2020. године у Ирану.

 Roma redivivus / Rome revisited

‘’Контролиши нафту и контролисаћеш нације; контролиши храну и контролисаћеш људе."

 - Хенри Кисинжер

Нафтна индустрија је представљала нову индустрију која је донела богатство и моћ САД, а самим тим и престиж светске силе.

Од 70 - тих година XX векa амерички капитал није више доминантан, и показују се знаци посустајања силе: нафтни шок на Блиском истоку, док Европа постаје конкурентна. Роналд Реган у 1980 – тим жели да обнови величину Америке. И поред својих извора, Запад је енергетски зависан од земаља Персијског залива које поседују 50 % светских резерви нафте и гаса због чега долази догеополитичких превирања. (https://www.researchgate.net/publication/303923971_Oil_Titans_National_Oil_Companies_in_the_Middle_East)

Још је Тацит образлагао да снага и виталност Римске империје леже управо у провинцијама. Центар је све више губио снагу. Италија је била непродуктивна и готованска, и само уз подршку из провинција могла је да задржи водећу улогу и доминацију. Опробани рецепт за савремено стварање колонија и држава - клијената широм света (client state).

Што представља скривени мотив НАТО интервенције у нашој јужној покрајини Косову и Метохији богатој резервама фосилних горива и племенитих метала, стварајући клијентску парадржаву Косово. Замислимо само, Трепча ради још од средњег века. (Додуше, паузирала је под Османлијама.)

Сирија, Ирак, Либија, Иран су земље богате резервама нафте. Део светске политичке сцене чини размена оштрих дипломатских дискурса између САД и Ирана (сад мало мање). Драматични односи и високе политичке тензије привлаче пажњу и шире узнемиреност од потенцијалног ратног сукоба епских размера. Уз апокалиптичну визију, што представља ширење несигурности и неговање ''културе страха''.

Ово реминисценцира на политичку географију и римске катастрофалне војне експедиције који су се десиле у античко доба (Expedito Parthica) покренуте на Блиском Истоку. Американци нису баш омиљени, као некада Римљани, који су на овим просторима претрпели знатне губитке, иако су били суперсила.

У историјској науци остао је упамћен један од њихових најгорих пораза, који се десио 53. год. пре Хр. од стране њима ривалске империје на Истоку. Било је то код Каре (лат. Carae), древног библијског града Харана, за који се верује да је у њему боравио Авраам, а који се налази на самој граници између модерних држава Сирије и Турске. Битку је водио Марко Лициније Крас. Она није била ни посебно велика ни значајна, колико је овај пораз симболично означио границу моћи римске републике у продору на Исток. Који и даље, чини се, има своју резонанцу.

У том граду сто година касније убијен је Каракала, Галерије је изгубио битку. Касније, цареви Валеријан и Филип Арапин од сасанидске Персије бивају поражени и понижени. Валеријан је био први владар Рима који је постао ратни заробљеник што је проузроковало шок и нестабилност широм империје.  

Границу између ове две империје Римљани су назвали “Area fines Romanorum”, област границе римске моћи. Термин “commercium barbarorum”, формиран је посебно за односе са Персијом, јер у Риму није могао свако да тргује, а овај део света спадао је у њихову интересну сферу.

Римски писци су анализирали порекло и ефекте римских интервенција у свету: «Они стварају пустош и називају га миром» (Тацит, II век). Слоган је који често сажима последице војних освајања. Тадашњи успостављени светски поредак има своју савремену аналогију Pax Romana – Pax Americana. Тада свет јесте био универзално насилан, али Рим je посебно био суров. Сетимо се само Картагине или кажњавања Спартака (које је спровео Крас) и његових устаника.

Парћанско краљевство је заузимало огромно пространство, имало префињену културу и енормно богатство, за разлику од неорганизованих племенских друштава Европе које су Римљани освајали. Иако су покорили и тадашњи цивилизован свет око Средоземља, Парћане нису никад. Њихови градови су били међу највећим на свету, периферије царства досезале су до далеких крајева. Од трговачких путева зарадили су богатство јер су били главна капија ка земљама Истока, са путевима који су се пружали до дубоко у територију Кине, а један од њих био је чувени ''Пут свиле''.

Римско - парћански рат (53 пре Хр. – 217 г.) се водио око владавине над најважнијим трговачким центрима. У политичкој историји класичног Блиског истока били су доминантни играчи. Њихов сукоб може да се посматра и као део шире слике контакта цивилизација. Митраизам се први пут појавио у Риму, према Диону Касију, за време цара Нерона приликом склапања мира са Парћанима, а проширио се у I веку јер је био прихваћен у свом римском конструкту од легија са источних граница царства. Споменици овог мистичног култа који је обећавао духовну обнову и спасење распрострањени широм Средоземља могу се наћи и код нас. Парћани су имали изврсну коњицу састављену од стрелаца који су непријатеља засипали кишом стрела што је исто тако оставило утисак на Римљане.

Када су покорени Сирија и Јудејско царство, побеђен Митридат у понтској Малој Азији, римска експанзија ка северној Месопотамији утицала је на појачану романизацију градова. Парћани су били становници северног Ирана и себе су сматрали наследницима персијских краљева Ахеменида. Сам термин Парћанин је римски, и мало је вероватно да су се тако сами називали. Обновивши староперсијске установе и обичаје, збацили су са власти Александрове наследнике, хеленизоване Селеукиде.

Њихови ратови нуде поглед на сложену међународну политику древног света и културне дистанце, али вуку и неке аналогије: на потешкоће које су римске легије имале у ратовима у Сирији и Месопотамији, јер нису били привикнути на природне услове (несносне врућине, пуста земља, недостатак воде); да ли би нека евентуална данашња интевенција (у Ирану) била непромишљена, размишља Мери Бирд у једном свом чланку.

Omen: када је према изворима, парћанском краљу Ораду II неко време после битке код Каре, предато мртво Красово тело, напунио му је грло отопљеним златом... био је то гест којим је изражен презир према похлепи овог римског тријумвира.

* Премда су неки говорили да је његова смрт представљала крајњу ситуационистичку провокацију, при чему, Деборова смрт постаје роба у свету капиталистичке размене, који би требало искористити ради продаје његових књига, изгледа да је он себе убио како би прекратио патње које му је наносила извесна форма полионеуритиса изазвана злоупотребом алкохола (Сајмон Кричли, Књига мртвих философа, 220).

(https://www.academia.edu/37343332/Petrocultures_Oil_Politics_Culture)