Интервју

Одјеци париских експлозија

Др Александар Саша Гајић, интервју

О мотивима за терористичке нападе у Паризу, последицама које ће изазвати унутар европске, али и шире спољнополитичке архитектуре, за Нови Полис говори др Александар Саша Гајић, политички аналитичар, научни сарадник Института за европске студије у Београду.

Одговорност за серију терористичких напада у Паризу од 13. новембра, преузела је ИД (Исламска држава). Шта је по Вашем мишљењу мотивација за тероритичке нападе у Паризу, а не рецимо у Москви, где би се они могли очекивати услед одлучног руског ангажмана у Сирији против ИД, који у значајној мери превазилази француски?

Гледано у спољнополитичком и геополитичком кључу, избор Париза за терористички напад ИД је крајње споран: француска спољна политика и војна сила играју сасвим споредну, пратећу улогу САД и у сиријском конфликту и целој блискоисточној кризи. Додуше, Француска има своју историјску улогу на Леванту: она је европска колонијална сила која је, са распадом Османског царства, добила мандат да управља овим делом Леванта на чијем се простору данас налаз државе Либана и Сирије. У погледу историјског сентимента, она може да код домицилне арапске популације оличава некадашње колонизаторе те остатке њихових утицаја на ове просторе и мало шта више од тога. То са, друге стране, значи и француско нешто боље познавање сложених међуетничких и међуконфесионалних прилика у овој регији у случају њеног евентуалног директнијег коалиционог ангажовања на ратом захваћеним просторима. У идеолошком смислу, Француска пак представља бастион секуларне Европе – оне која се са ниподаштавањем односи ка практиковању традиционалне вере, а која је због тога, несумњиво, омражена међу исламистима који желе да јој задају ударац пре свега из вредносних и симболичких разлога. Но, ударити на Француску може да има више смисла у геостратегији њеног положаја у ЕУ као немачке главне савезнице, јер је то реактивно може удаљити од Берлина и јаче повезати са англосаксонских силама, али питање је да ли је и колико то уопште у интересу радикалних исламиста, односно у чијем је стварном интересу да се проузрокује овакав спољнополитички ефект.

Да ли је тајминг овог напада у некој вези са скупом у Бечу (14. новембар) на коме су Америка и Русија требало да се договоре о мирном решењу рата у Сирији (преговоре Асада и опозиције, нови устав, избори)? Да ли мислите да је терористички напад довео у питању тај скуп практично пре него што је он почео?

Терористички напад неће трајно довести у питање преговоре које би требало да реше сукобе у Сирији већ их само одложити, али могу створити нову, неповољнију климу која ће довести до потпуно нове међународне ситуације, до отварања нових питања и нових могућих решења. У том смислу, тајминг напада може да има везе са скупом од 14. новембра у Бечу. Француски војни интервенционизам проузрокован нападом у сваком случају одмаже мировним напорима, пре свега оним унутар ЕУ која се на овај начин окреће све више ка ратној опцији и одговара оним међународним чиниоцима којима постизање мира кроз преговор Асада и других зараћених фракција није у интересу: а такви интереси, без обзира на јавне прокламације, нису ретки. 

Париски 13. новембар се већ упоређује са америчким 11. септембром. Неки то чине мислећи на број жртва, неки сумњајући на false flag операцију, а неки пак, имајући у виду политичке одлуке које постају могуће тек са таквим терористичким нападом. Америка је након 11. септембра, напала Авганистан, а затим је почела да ради на прекрајању мапе Блиског истока. Шта ће по Вашем мишљењу учинити Француска?

Француска ће се у сваком случају одважити да изврши ваздушну одмазду на положајима ИД заједно са Американцима, али питање је колико је њихова намера да буду заиста војно ефикасни а колико да тек створе медијску помпу и служе као предтекст за организовање шире коалиционе војне интервенције на Блиском истоку у коју би биле увучене и друге бројне чланице ЕУ које до сада нису исказивале ове намере.  Напади у Паризу, њихов број и координација те потпуно заказивање француских обавештајних структура дају основа спекулацијама да се ради о false flag операцији, или бар операцији подржаној или свесно прикриваној од јаких страних обавештајних структура који су о њој имали информације, а којима је трагедија одговарала како би се накнадно она искористила за потпаљивање војно-интевенционистичке помаме сличне оној која се десила у САД 11. септембра, а без које не би биле могуће интервенције у Авганистану и Ираку.

Како ће се ови напади рефлектовати на ситуацију у Сирији? Неки коментатори тврде да овај терористички напад може да послужи као изврсно оправдање да се НАТО укључи копненим снагама у рат у Сирији, те да главни циљ тада неће бити ИД већ Асад. Какво је Ваше мишљење?

Сами ваздушни удари Француске и САД без њихове координације са копеним дејствима могу да имају крајње ограничени домет, нарочито гађање већих градова под контролом ИД (као што је Рака) који немају никакав војни значај већ само стварају јак медијски ефект. За разлику од тога руски удари су прецизни, усмерени ка војним потенцијалима и командном ланцу ИД и у координацији су са офанзивом лојалистичких Асадових трупа које на терену приметно напредују у пет праваца потискујући исламисте даље од Средоземља, отварајући коридор између два главна урбана центра у Сирији, Дамаска и Алепа, те одбацујући од њих исламистичке герилце према истоку, са тенденцијом окружавања са тежиштем на одлучујући пробој у простору Хаме.

Западни копнени интервенционизам је могућ, али не и известан, поготово не без учешћа Ердоганове Турске без чије  подршке он постаје тешко изводив. Основана је бојазан да би рат против ИД био само изговор за сукоб са Асадом, или, у блажој али извеснијој варијанти, као средство да се тзв. “умерена” опозиција тј. “Сиријска ослободилачка армија” некако одржи у животу након Асадовог територијалног и војног јачања, а све како би се ушло у међународне преговоре где би они били једна од страна, она потпомогнута од запада, у послератном вероватно федерализованом устројству Сирије. Све то је ипак тешко изводиво без директне копнене војне интервенције и на просторе које сада држи ИД, али и на просторе уз турску границу које још увек држи тзв. “Сиријска ослободилачка армија”; њу су копнени успеси Асадових снага довели у ситуацију све веће изолације од турског залеђа преко кога су у претходним годинама добијали помоћ са Запада и смањили јој маневарски простор у грађанском рату.

Протеклих месеци смо били сведоци необичне рецепције избеглица у Европи. Док су медији углавном преносили пријатељске гестове добродошлице тзв. обичног света, који је требало да послужи као образац пожељног понашања према избеглицама, значајан број становника се у великом броју европских држава окренуо партијама које имају резервисан однос према избегличком питању. То су углавном, тзв. вансистемске партије. Какве ће, по Вашем мишљењу, бити последице терористичког напада на унутрашњу политику Француске и Европе?   

Те последице се већ могу јасно детектовати: у унутрашњем погледу доћи ће до наглог јачања свих партија са изолационистичким усмерењем, затим и до пораста неповерења према имигрантима и веће подршке политикама које ће се супротставити пријему миграната те појачати безбедносне системе контроле и на границама европских држава али и унутар њих. Прва жртва ће бити Шенгенски споразум који ће бити већим делом суспендован једностраним одлукама националних држава под изговором заштите од терориста. Потом ће уследити тешки и дуготрајни преговори да се дође то општег споразума у генералном преобликовању Шенгенског система у за све прихватљивом виду, а имајући у обзиру новонастале прилике у међународном животу. У сваком случају, биће то још један озбиљан ударац опстанку ЕУ као заједничком супранационалном пројекту у виду каквом га сада знамо, и он ће водити ка даљем слабљену  ЕУ и њеног међународног кредибилитета.