Култура

Нови прилог "студијама национализма"

Aутор: Александар Саша Гајић

Сергеј Кара-Мурза, Демонтажа народа

Три столећа стваран руско-совјетски-постсовјетски образовни систем - свестран, солидан и најширим слојевима становништва доступан - за један од својих резулата има и стварање научних кадрова који неретко имају две или више специјализације из посве различитих научних области у којима се усавршавају. Научна биографија Сергеја Кара-Мурза (р. 1939, Москва) пружа нам изразити пример природњака који се постепено преусмерио ка друштвеним истраживањима: овај магистар хемије и доктор методологије у егзактним наукама временом се окренуо друштвеним  наукама и постао истраживач Института за друштвене и политичке студије Руске академије наука и професор јавне политике на универзитету „Ломоносов“.

„Демонтажа народа“ својом садржином припада „студијама национализма“, мултидициплинарној области која обједињава различита сазнања политичких наука, антропологије, социологије, студија културе, међународних односа, историје уметности, етнографије...  Својим приступом ова књига  представља новитет и приметно освежење у односу на очекивања везана за радове из ове дисциплине  у западним друштвеним наукама. Залажући се за свеобухватно разумевање феномена нација и национализма без заузимања субјективног става и ангажовања, тј. друштвеног деловања, на Западу се „студије национализма“ пословично заогрћу ореолом објективности, мада оне у значајној мери доприносе теоријском уобличавању дискурса којима се  остварују интересне пројекције и позиције моћи, то јест постижу  политички циљеви.

У Кара-Мурзиној рецепцији „студије национализма“ добија нову улогу: нескривено се залажући за пуно разумевање феномена народа и његове демонатаже зарад одбране руског (тачније „русијанског“) народа као идентитетски угроженог, нападнутог, Кара-Мурза улаже значајан научни труд да допринесе обнови његовог вредносног и политичког система. Он полази од цивилизацијског приступа у коме се идентитетска обнова намерава спровести кроз поновно „склапање“ постојећих културно-колективног идентитета од његових социјално и идентитетски раскомаданих постсовјетских остатака. Овладавање савременим научним представама о етносима, народима и нацијама, о везама солидарности, као и о национализму и технологијама њихове примене, путеви су ка овом циљу.

Као савремени настављач традиције руског народњаштва, Кара-Мурза целокупну савремену руску националну ситуацију сагледава кроз опозицију Русије и Запада, две међусобно вредносно веома удаљене цивилизације: у традиционалном руском вредносном систему човек је укључен у солидарне структуре у којима преовлађују неграмзивост и милосрдно испомагање, за разлику од западног грађанског друштва у коме преовладава атомизација, такмичење, похлепа и индивидуалистички схваћен интерес. Комунизам у Русији је, уз све своје грешке и мане, почивао на руском наслеђу прикладном солидаризму и неграмзивости; зато је он тамо испрва и победио и потом остварио значајне друштвене резултате видљиве у стабилности, друштвеној равноправности,  једнакости и поступном културном уздизању становништва. Према Кара-Мурзи, перестројка и распад СССР-а прекинули су и преокренули овај процес, након чега се против руског идентитета води непрестани „хладни грађански рат“.

У  њему се, подстакнут импулсима глобализације, спроводи систематичан план „културног преображаја“ народа кроз обезвређивање преосталих традиционалних веровања и вредности које су одржавале везе према ближњим, подстицале добра дела, доприносиле самосвести и на тај начин повезивале људе у народ. Истовремено, овај „пројект“ покушава имитирати и накалемити Запад у Русији што доводи до културног срозавања неспособног да одговори на стварне изазове времена. Данас се уништавање држава и народа, сматра Кара-Мурза, не врши више толико путем преврата и освајања, већ путем деконструкције идентитета и стварања нових, међусобно антагонизираних идентитета те међусобног хушкања разних етноса и народа. ,,Демонтажа народа“  детаљно описује читаву палету начина деконстуисања руског народа: стварање нација од мањих етничких заједница или издвајањем група са регионалним особеностима, подривање националног самопоуздања кроз набијање комплекса кривице, пропагирање одсељавања у иностранство, кривотворење историје на штету народних идеала итд.

Теоријски оквир за разумевање свих ових техника Кара-Мурза преузима из „студија национализма“, критикујући при томе наслеђе просветитељства које  је занемаривало појаву етничности и његове везе са народом и нацијом, а употребљавајући његове главне типолошке опозиције при разумевању нација са позиција примордијализма и конструктивизма. Примодријалисти реалност постојања колективног идентитета пројектују у прадавну прошлост, отнологизују је и истовремено натурализују. Конструктивизам, напротив, одбацује идеју урођеног, биолошког обележја етничности и сматра да је она резултат деловања социјалних чинилаца у конкретним друштвеним и историјским околностима. Конструктивисти, напротив, сматрају да су етноси и нације историјски настале категорије, а међусобно се разликују по томе од када оне потичу, тј. да ли су обе или само једна предмодерне појаве. 

Коперниканским обртом креативно примењујући ову типологију (која се на Западу најчеше користи да се све савремене нације прикажу као измишљене, „конструисане“ од стране елита и њихове националистичке идеологије у процесима модернизације, а чије су етничке основе крајње проблематичне) на руски и „росијански“ случај, Кара-Мурза прилично убедљиво доказује како се још у царској Русији са Запада запатио „примодријалистички“ концепт који је поступно разним етничким групама на простору Евроазије онтологизовао њихове специфичности и тако допринео њиховом прерастању у самосталну нацију. Примордијализоване а у ствари нове, нације су се после антагонизовале и тако довеле до политичког и социјалног разарања друштва и његових традиционалних солидаристичких веза које су вековима постојале у „росијанском“ идентитету. Насупрот томе, Кара-Мурза усваја конструкционистички приступ као исправан, али му даје другачију, квалитативну усмереност, показујући како су и народи и нације настали, развијали се и мењали кроз историју,  мада на посебним вредносним и идејним темељима који нису интристично садржани у самом етносу.

Представе о народу, тврди Кара-Мурза, оштро се разликују у западним и незападним друштвима. Док су на Западу нације створене измишљањем и реинтерпретацијом етничког наслеђа те укључивањем појединаца  у политичке заједнице са модерним видовима партиципације (уз по правилу, политичко антагонизирање на „нас“ и „друге“,  пријатеље и непријатеље) у незападним друштвима народи су се одређивали кроз придржавање одређеним вредностима и идејама те духовним традицијама: У Кини, да би се сматрао Кинезом, човек је морао живети у складу са моралом и правилима опхођења, а није га одређивало порекло и језик; у Ирану, било је потребно родити се као Персијанац, али не и довољно: нужно је било постати маздаиста; међу Монголима, неко је кроз брак или по допуштењу поглавара могао постати члан рода, али оно што га је чинило пуноправним чланом није било ни језик ни крв, већ подвргнутост племенској дисциплини.

Росијански народ, показује Кара-Мурза никад био тек језички источно-словенски и етнички великоруски, већ је био обликован начелима заједништва (опште, задружне својине) и традиционалне културе (хришћанске у првом реду, али и муслиманске). Остаци овог вредносног оквира сада су нападнути и покушавају се демонтирати на два начина, показује Кара-Мурза: 1) кроз социјално разарање – одузимање народу његове заједничке имовине кроз приватизацију и страну колонијализацију  и 2) кроз културну деконструкцију, у виду обезбређивања  његових традиција и наметања увезених културних модела који пропагирају индивидуализам и конзумеризам. Томе Кара-Мурза супроставља залагање за обнову „русијанског“ народа кроз обједињавање свих етничких група на начелима солидарности и традиционалног, општечовечанског морала, а у форми ткз.  „грађанског национализма“ којим би се превладали постојећи етнички национализми и преостали, тињајући сукоби и неспоразуми. Имајући у виду овакве идеале, поједине недоречености, поједностављења и генерализације при објашњавању разлога пропасти совјетског модела те његова по негде непримерена идеализиција, као и читав низ прејаких квалификација те теоријских нејасноћа или недоследности (поготово оних при покушајима строго дефинисања појава и процеса) који се могу пронаћи у Кара-Мурзиној књизи сасвим су опростиви, тако да његова „Демотажа народа“ заслужује сасвим солидну оцену.

Сергеј Кара-Мурза, Демонтажа народа, Информатика А.Д. и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2015  

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)