Блог

Какав ће бити исход "Брегзита"?

Александар Гајић, Нови Сад

До сада се није десио случај да држава чланица напусти Европску унију. „Лисабонски споразум“ из децембра 2009.  предвидео је процедуру напуштања Уније од стране неке њене чланице. У члану 50. се прописује како држава чланица треба да обавести Европски савет о својој намери да напусти Унију, након чега ће почети преговори о иступању у трајању од две године.

Ситуација са британским изласком из ЕУ - у медијима прозваним „Брегзит“- је знатно сложенија. Референдум о чланству у Унији, заказан за 23. јуни 2016. године, оштро је поларизовао британску, европску и светску јавност. Они који се залажу за останак  Британије у ЕУ сматрају да њено напуштање представља опасност по британски просперитет. Међу њима превладава мишљење да би излазак Британије из ЕУ битно умањио њен утицај на светску политику, угрозио националну безбедност и створио нове трговинске баријере. Они који заговарају напуштање Уније, сматрају како је наднационално повезивање до сада већ дубоко подрило суверенитет и функционисање парламентарне демократије у земљи њеног настанка. Њихов став је да је Унија преоптеретила, чак „правно колонизовала“ острвску економију регулативама које стварају бројне конфузије и штете. Због тога Британија мора сама да одлучује о правилима производње и запошљавања, а нарочито о контроли својих граница и приливу имиграната, као и да закључи нове, повољније трговинске споразуме са ЕУ, САД и Кином. 

У Британији никада није било већег ентузијазма према ЕУ. Ова држава је у два наврата, 1963. и 1967. године, подносила захтев да приступи тадашњој ЕЕЗ на које је оба пута ставио вето Шарл де Гол, француски председник. Де Гол је Британију сматрао америчким „тројанским коњем“ који тежи да подрије евроинтеграције. Тек по Де Головом повлачењу, Британија је из трећег покушаја, у јануару 1973. године, била примљена у тадашњу ЕЕЗ. Још тада, у временима нафтног шока и почетка рецесије, лабуристичка опозиција у Британији успела је да наметне тему напуштања «европског пројекта». Тако је већ у јуну 1975. одржан први референдум о останку Велике Британије у ЕЕЗ. Све веће политичке партије и медији били су за даље евроинтеграције, тако да је исход референдума био известан.

У данашњој ЕУ преовлађује став како би излазак Британије могао да представља озбиљан ударац по њено постојање, за чијим би примером могле да крену и неке друге чланице. То би, у виду ланчане реакције, довело до њеног распада. Америчка администрација је одлучно против „Брегзита“. Вашингтону је неопходна Британија која стратешки усмерава ЕУ у трансатланском правцу, што је амерички приоритетни интерес. И глобални медији шире прогнозе како би излазак Британије био озбиљан ударац по њену економију. Она би, наводно, изгубила милион радних места, фунта би ослабила за око 20 одсто, а предвиђа се и губитак око 5% годишњег бруто друштвеног производа у наредне четири године..

Премијеру Дејвиду Камерону остало је нешто више од месец дана да убеди Британце да на референдуму гласају за останак у ЕУ. Због тога он тврди да је са лидерима ЕУ постигао повољан договор који Британији обезбеђује „специјални статус“ у Унији. Премијер је тражио трајно задржавање фунте као монете на Острву као и да приспели мигранти у Британији одређени број година немају право на социјалне бенефиције за запослене као што су дечји додатак и плаћени станови. Захтевао је и изузеће из европске мигрантске политике. ЕУ је одобрила смањење социјалних  бенефиција, као и да њихово ускраћивање имигрантима може да траје до 7 година, а не 13, колико је тражио Камерон. Британски премијер сматра да је добијањем ових уступака успео да избије из руку главне аргументе британским евроскептицима. Камеронови противници, међутим, сматрају да је он у Бриселу мало тражио, а још мање добио. Постигнути договор, наиме, нема правно обавезујући карактер. Други европски лидери примили  су к знању да Британија не жели даљу политичку интеграцију Европске уније, али сматрају да ова позиција не може бити унета у будућа документа ЕУ, нити да то може утицати на даље промене структуре Уније.

Из досадашњих догађаја наслућује се исход „Брегзита“. Референдум о напуштању Уније највероватније неће успети. Британија ће остати унутар Уније стратешки се позиционирајући унутар ње уз низ добијених посебних привилегија, пре свега зарад интереса трансаталанских савезника. Зашто се онда референдум уопште одржава? Из низа унутрашњих и спољних разлога. Главни унутрашњи разлог је ситуација међу торијевцима. Већина посланика Камеронове партије залаже се за напуштање Уније, док лабуристичка опозиција, парадоксално, подржава премијера око останка Британије у Унији. Како би избегао унутрашњи раскол, британском премијеру је било најпробитачније да пребаци лопту на референдумско изјашњавање, то јест на грађане.

Спољни разлози су углавном везани за трансатланске стратешке интересе. Претња напуштањем Уније довољна је да спречи да се Унија даље надогради и усмерава у складу са интересима њеног фактичког центра, оног у Берлину, а који нису увек по вољи атланским партнерима. Други циљеви који се остварују расписивањем референдума су привилегије које Велика Британија до његовог одржавања може добити. Имајући у виду невеселу економску ситуацију на старом континенту, Британци се надају да ће успети да се боље позиционирају на глобалном тржишту ако не буду више буде спутавани разним регулативама ЕУ. „Сити“, лондонска берза, ће задржати важну берзанску позицију и добити додатне привилегије да према својим, а не бриселским правилима, омогући прилив инвестиција у Лондон. Питање је само да ли је Брисел спреман да плати овако „високу цену“ како се претња о изласку Британије из ЕУ не би једног дана заиста и остварила.

Аутор је научни сарадник Института за европске студије у Београду

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)