Интервју

Исцртавајући спекулативну историју Француске

Aутор: Дарко Ковачевић

Леонид Пилиповић, интервју

Леонид Пилиповић алијас Лео фон Панкерштајн академски је дизајнер графике, а професионално већ целу деценију црта стрипове и успешно опстаје на француској стрип сцени. У овом разговору, од квадрата до квадрата, у фокусу је француски стрип и домаћи аутори у њему.

Почео си Тајном историјом, али ћемо овај разговор започети од последњег квадрата, одн. стрипа који управо завршаваш.

Тренутно завршавам епизоду „Лондонска богородица“ серијала „Дан Д“ (Jour J) где су сценаристи Пеко, Дувал и Бланшар (Pécau, Duval, Blanchard), a који излази већ дуже време, мислим да до сада има 20-так епизода. Готово сваку епизоду илустровао је други аутор, албуми нису повезани временом, местом, радњом и карактерима (ни цртачима) него тематиком. У „Тајним историјама“ постојали су ликови који су се провлачили кроз серијал, а овде је то тематика. Заједничко им је једино да су у питању спекулативне, алтернативне историје – шта би било кад би било.

Шта је прича твоје епизоде?

Уф! Моја прича се одвија негде почетком XIII века, и ту је свакако у жижи однос Француске и Енглеске пред стогодишњи рат. Главни јунак је један крсташ, темплар, који спасава девојку из запаљеног Константинопоља. Међутим, она није обична девојка, него има и неке надприродне моћи, и то даје одређену интересантност причи, односно путовању које се протеже од Константинопоља до Руана.

Колико историјске грађе користиш при егзекуцији једног таквог сценарија?

Места, топоними, па и неки ликови су реални, и тога морам да се држим. Нисам се бавио историјом, али сам био, силом прилика, присиљен да погледам крсташке походе и опсаде Константинопоља. Сценаристи имају потребу да све што знају, или што су начули из историје убаце у стрип, да дају омаж неком лику, или убаце свој суд и став о нечему, али то није историјска прича, то су историјске спекулације. У мојој епизоди има доста катедрала у изградњи, и ја сам ту видео конекцију са серијом „Катедрале“. Има ту проблема кад, на пример, морам да нацртам неку катедралу, и кад пожелим да је нацртам баш онако како је изгледала у XIII веку, што је веома тешко јер су у потоњим годинама оне биле још много пута дограђиване. Готска Катедрала у Руану, на пример, дограђивана је до XIX века. То јесте тривијално, са становишта стрипа, али сусрећем се, ето, и са тим стварима.

Шта ти се још кува у Француској?

Има нека нова издавачка кућа која жели да објави интегрално де-лукс издање Ravermoon, сва три тома да обједини у једно луксузно издање са оригиналним посветама, додацима и тд.

A Ravermoon je?

Класичан херојски фантазијски трилер са потпуно измишљеном радњом и ликовима, мада подсећа на средњи век, јер је Солеј (Soleil) и познат по издањима тог жанра. Сценарио је радио Силван Кордурије (Sylvain Cordurié), и у причи има много магије, гомила моћних ликова, доста преврата, интрига, заплета, преокрета, што чини једну занимљиву трилогију. Главни јунак је јунакиња - жена ратница, која има моћ управљања временом. Прича се дешава око града Илгарда, који је мека, центар, универзитет чаробњаштва и магије. Има много кућа магије, кланова, и сваки клан има неке своје специфичне моћи. Тешко је све то укратко описати, али је у питању класична борба добра и зла на имагинарном месту у имагинарном времену. Што се цртања тиче: много оклопа, ратника, ратница, детаља, али треба споменути да је један од главних ликова бршљен који је покрио цео град. Цео Илгард је у бршљену из ког могу да се трансформишу некаква хуманоидна бића попут Creature from the Black Lagoon.

Али како онда само три тома?

Због мене. Рекао сам да не могу да радим више. Једно време имао сам да два серијала истовремено, што ми је превише – ја спадам у споре цртаче. Иначе је то планирано у три епизоде, али тако то иде, ако се нешто добро прода, увек ће да се направи наставак. Читава стрип продукција је заснована на серијалима, и види се огроман утицај серија, посебно Игре престола, или је француски фантазијски стрип коначно утицао на продукцију играних серија?

Јеси ли научио Французе нешто о стрипу?

Ево једне шаљиве ситнице: КЛАТ-КЛАТ је Французима ономатопеја за топот коња, и Силван је стално користио то КЛАТ-КЛАТ, што се мени из неког разлога није нимало допало. Предложим ја њему ТГДП ТГДП, а он се збуни. Како, пита? Брзо читај наглас ТГДП-ТГДП-ТГДП, рекох му, и имаћеш утисак као да заиста чујеш коњски галоп. Човек покушао, и заиста му се допало.

Гледамо цртаче као уметнике, али, нису ли они можда најобичнији физикалци?

Стоји, с једне стране. Ипак, оно што ја и моје колеге стрип цртачи радимо, поред физичког - занатског рада (који мора да се заврши у року), има и уметничку-креативну црту, а то је, како ја то зовем - режисерски део посла. Ту смо ми уметници. Сценарио није детаљно написан, мада има сценариста који знају да описују сцене у ситна цревца, што омета цртача. Искусни сценаристи, односно они са којима волим да сарађујем су штури, дају само најбитније у тексту, а остало остављају слободи уметника. Све зависи да ли је сценариста и цртач, да ли је визуелан лик, или је само писац. Разлика између Силвана и Пекоа: Код Силвана се види да је цртач, даје много визуелних детаља у сценарију и не оставља ми много простора за мозгање; Пеко је минималиста који ти да костур, а ти даље решавај. Нема проблема ни да се додаје, одузима, мења, све ако је, наравно, са циљем да прича буде боље испричана. Тако да смо ми режисери. Добијемо сценарио, па бирамо глумце, њихов изглед, радимо сценографију, а онда померамо камеру...

Са Пекоом си и почео?

Да. Од почетка сам с њим радио, на четвртом и петом тому „Тајне историје“ што ми је и био први посао, а тај серијал је толико успешан да још ни дан-данас није завршен. Мислим да су код 32. тома, и готово све је радио Кордеј. Ја сам радио трећи и четврди том, пре мене је један том урадио Горан Суџука, а све остало је нацртао Кордеј. Интересантно, на том 3. Суџукином тому, неколико табли је гостовао и наш београдски илустратор Бобан Савић Гето, што баш није честа пракса у Француској. Мислим да му је то била пробна варијанта за французе, и касније ће Гето урадити један одличан албум посвећен Херонимусу Бошу. Што се мене тиче, у току рада на Историји, добио сам од Пекоа предлог да радим засебан серијал, „Велику игру“ (Le Grand jeu), и та сарадња трајала је до пре неку годину, када је изашао коначни, шести том. Исто спекулативна историја, зашећерена оностраним, абнормалним, мистичним, само што се радња дешава средином XX века.

Цртао си, дакле, други светски рат, ренесансу, средњи век... У ком веку се цртачки најрадије налазиш?

Све, све, само да није садашње време и будућност.

Историја ти лежи?

Лежи, пре свега због добре документације, што је мени важно. А друга ствар је што би се у модерно време све дешавало у Амаерикама, Њујорцима, где бих морао да лењирам до смрти, а не волим те модерне линије. Не бих имао ништа против вестерна, мислим да бих се и ту одлично снашао. Само лењир не.

Да ли је случајно код нас штампано нешто од овога што си радио за Французе?

У Стрипотеци је изашла само „Тајна историја“, и то четврти и пети том, 1666. година, црно-бела верзија, како иначе Стрипотека ради. Једино је то преведено код нас. У Хрватској се објављује комплетна „Тајна хисторија“, што није ни чудо, јер је Кордеј радио 95% серијала.

Kолико има наших цртача у француским стриповима?

Има нас пуно. Мој проблем је што немам колеге у Суботици, да делимо муку кад каснимо с роковима. Има цртача који раде и за Французе и за Италијане (Бонели) истовремено, као што је Дарко Перовић, на пример. Сад, да набрајам: Владимир Лаци Крстић, Дражен Ковачевић је завршио „Валкиру“ и наишао на добар пријем, Алекса Гајић, који се прославио Атилом, а сада ради и његов брат Вукашин. Први који је пробио француску причу је Јањетов, и он мислим да је и даље са Жодоровским. Ту су још и Милан Јовановић, Бојан Ковачевић, Градимир Смуђа, Милорад Вицановиц Маза... Не могу све ни да побројим.

Сретнете ли се на каквим фестивалима стрипа?

Постоје два догађаја на којима се окупимо у Србији. Један је већ познати Међународни салон стрипа у Београду, који је мало више званичан, има конкурс, награде, жирије, изложбе, долазе велике фаце из света, а постоји и много опуштенија, лесковачка Балканска смотра стрипа, која се дешава у јуну, где се скупе сви цртаци из региона, бивше Југославије, Бугарске, Румуније, Турске. Скупи нас се четрдесетак и то увек буде добро дружење уз причу, уз радионице за младе таленте, и сви једва чекамо да се то деси, па некад дођемо и о свом трошку.

А у Француској?

У Француској је то индустрија, и стрип фестивала има по пет-шест у једном викенду. Многи су уско тематски, на пример – стрип и ваздухопловство. Земља са толиком продукцијом стрипа, буде и 4000 наслова годишње, све то мора негде и да представи. То су дотирани фестивали од државе, од локалних самоуправа, сви аутори су испоштовани, црта се од 10 сати преподне до увече, раде се посвете, дедикације, изложбе, школе, то је један уигран систем, и не чуди да је Француска на врху - то им је национални бренд. Стрип је избачен из трафика, у књижарама је, на нивоу са филмом, књижевношћу, француски стрип мора да има и садржај и естетику. Сваки сегмент тржишта је покривен, сви могу да нађу нешто за себе: од најљуће алтернативе до романси за бакице.

Шта би било потребно учинити да се ова легија странаца у стрипу врати кући?

Вратити издаваштво. Једини разлог што радимо вани је зато што се тамо плаћа. Овде смо радили за тапшање по рамену, а то у једном моменту досади. Онда ти се понуди прилика да радиш на много вишем нивоу, видиш како то функционише, и тако и одеш... На крају крајева, ми новац који тамо зарадимо потрошимо овде. Ето – толико, ако је о патриотизму реч.

Колико стрип данас може бити ангажован, да не кажем субверзиван?

Исто колико и све остало. Колико је књижевност, причам глобално, ангажована, толико је и стрип. Да ли има неки утицај? Мислим да нема. Данас је, рецимо, све дозвољено, али колико може да има утицаја? Можеш да црташ шта желиш, добро, не можеш ни то, јер би могло да те кошта метка… Али, ако мислиш на снагу коју је стрип имао крајем седамдесетих, као алтернатива, као револуционарна субверзија, мислим да је и тај сегмент, барем на западу, прерастао себе, одн. ушао у законе тржишта, постао једна ниша једне велике индустрије забаве. Можда још Холандија има јаку андерграунд сцену, али колико је то субверзивно, а колико је заправо тржишно?

Шта је стрип?

Данас клинци немају појма шта је стрип. Стрип је старији од музике, рокенрола.  Стрип и музика су брат и сестра. Стрип је старији брат музике, и одолевао је свему. Кроз светске ратове, од педесетих, стрип је део одрастања, младих, клинаца, средњошколаца, студената... Међутим, код нас су читаве генерације изгубљене. Зато треба вратити стрип.