Интервју

Циљ п(р)освећеног новинара данас- опстати!

Aутор: Виолета Митровић

Ержика Пап-Рељин, интервју

Ержика Пап-Рељин, особа изузетне харизме и новинарског умећа, ауторка је и водитељ емисије Документ која нас, кроз анализу различитих друштвених феномена засновану на полифонији мишљења, сваког уторка наново подсећа на мисао Вука Караџића о томе да се ум не сме дати олако "под аренду". О првим корацима у новинарској професији, идејности и структури Документа, најдражим емисијама, најупечатљивијим саговорницима, професионалним стремљењима у будућности, али и о појавама које данас највише угрожавају углед и ауторитет новинарског еснафа, разговарамо са новинарком РТВ-а.

Током своје новинарске каријере били сте аутор и водитељ различитих телевизијских формата. Можете ли рећи нешто више о својим новинарским почецима?

Почела сам са за данашње време прилично неуобичајеном новинарском праксом, а то је својевремено била аудиција на чувеном Трећем програму тадашње Телевизије Нови Сад; прошла сам први круг, други круг и тако ушла у новинарски посао у својој двадесет и четвртој години. Морам признати да сам на тим својим почецима прескочила неке почетничке кораке који се од телевизијског новинара очекују, попут пијачног барометра... Не потцењујем тај вид новинарства, али напросто прескочила сам тај корак. Мој први посао је био интервју са нашим чувеним покојним сликаром Мићом Поповићем. Да ли због тога што нису познавали његов рад или се нису усудили, није било много заинтересованих за тај интервју, те сам се ја јавила, уз помоћ старије колегинице припремила за разговор и тако је све кренуло. После Трећег програма, уследио је НС плус, радила сам за оно време чувену емисију о моди која се звала Шик. Она је тада, деведесетих, имала смисла. Данас када ме питају да ли бих поново радила емисије о моди, кажем да не бих зато што је бесмислено у време фешн канала радити тако нешто а, поред тога, и мода се променила. Када је садашња телевизија, Телевизија Војводине у питању, морам признати да сам долазила, тј. враћала се у неколико наврата. Била сам и на малим, локалним телевизијама и тај посао уопште не потцењујем. Сматрам да је за новинара и то јако важно јер ако не зна да игра у малом тиму, неће знати да игра ни у великом тиму. Мали локални медији су важни најпре зато што сви воле да чују ипак оно шта се дешава у сопственом дворишту, не у нечијем туђем. Поред тога, мале локалне телевизије су згодне за увежбавање, дакле, ако постоји трема, то је прави начин да се ње ослободите, начините прве кораке тамо, па онда, како време налаже, да идете даље. Када је РТВ у питању, могу да кажем да сам прошла све редакције: и забавну, и информативну у неколико наврата, и поново сам у информативном, документарном програму. Сматрам да је за сваког новинара добро да прође све редакције просто да би видео где му је место и где је оно што га испуњава у професионалном смислу. Свака част уколико неко успе одмах да се пронађе, али мислим да није лоше просто упознати како функционише целокупан систем.

Поменули сте сликара Мићу Поповића. Какав је утисак његова личност оставила на Вас?

Мислим да је приметио да сам почетник, али имао је разумевања за ту чињеницу и стрпљиво одговарао на сва питања. Увек са великим поносом кажем да ми је то била прва телевизијска репортажа. Управо зато што је уметник те јачине и ширине, не само сликар, него и редитељ и писац, могао је да разуме неког ко је на почетку. Моје је искуство, свих ових година, да се људи који су озбиљне величине у свом послу увек понашају пристојно, нормално, нису надобудни и не глуме некакву холивудску звезду. То су увек особе добре намере и добре воље.

Ваша ауторска емисија Документ једна је од ретких телевизијских форми која, опирући се баналности, сензационализму и таблоидизацији, на озбиљан, изузетно топао, пријемчив и крајње отворен начин начин указује на различите могућности сагледавања разних друштвених феномена. Такав приступ захтева не само поседовање знања, професионалне вештине и харизме, него и храбрости, у најпозитивнијем смислу те речи...

Хвала на томе. Емисија Документ заснована је на контрапункту, те је, у складу са тим, њен основни циљ да се чују различита мишљења, чак и она са којима можда нисам сагласна, али ипак сматрам да треба да буду предочена како би се понудио колико-толико објективнији став гледаоцима. Сматрам, што је видљиво и у нашој приватној и нашој у пословној сфери, да ми имамо комуникацијски проблем у Србији. Када кажем комуникацијски проблем пре свега мислим да смо искључиви и да је управо то наш највећи кочничар у напретку било које врсте. Ако нам се нечије мишљење не допада, нећемо да га чујемо и напросто волимо стављања у разноразне категорије: ако ниси прва Србија, онда си друга, ако ниси друга, онда си трећа, ако ниси ништа од тога, где си..? Та искључивост, затвореност за туђе мишљење, наш је највећи проблем. Допада ми се оно што је Љиљана Смајловић рекла у емисији Документ да сматра да се све сме рећи, али да се не сме све урадити. Дакле, закон мора да се поштује, али је преко потребно изнети различита мишљења будући да само тако можемо кренути напред.

Испричајте нам како изгледа процес припремања једне Ваше емисије. Са каквим се тешкоћама том приликом суочавате?

Емисија се, као што сам напоменула, заснива на контрапункту – важно је да имам различите саговорнике. Али, остављајући по страни читаву причу о саговорницима, оно што највише волим на путу припреме емисије јесте сама монтажа, завршни моменат када могу да видим шта су заиста саговорници рекли. На снимању често будем импресионирана различитим стварима, али када дођем у монтажу схватим да то баш и није тако. Тако, на пример, неко кога на самом снимању нисам осетила као изврсног саговорника на крају, у монтажи, уме да бљесне. У погледу избора теме и избора саговорника, немам препреку. Није ми се још догодило да ми је речено да одређени саговорник не долази у обзир из одређених разлога; такав ограничавајући фактор не постоји. Трудим се да на реализовању емисије ради устаљена екипа, дакле, неколико сниматеља и неколико монтажера који се увек врте у круг. Оно што ми је посебно драго је да људи који учествују у стварању емисије Документ воле ту емисију, осећају да је она ипак заједнички пројекат.

Када бисте били у прилици да одаберете неке емисије на које сте, било у погледу начина промишљања теме, било у погледу одабира саговорника, нарочито поносни, које бисте издвојили?

Емисије које бих ја изабрала нису нужно и оне које су гледаоцима најдраже. Била ми је занимљива, рецимо, последња, новогодишња емисија која представља преглед оних проблема који су нас мучили током године, од смањења пензија, политичке употребе уметника до проблема које имамо са белом кугом и уопште чињенице да не знамо где смо, да ли смо окренути према Истоку или Западу, да ли смо за капиталистички или социјалистички образац, дакле, увек присутна наша неодлучност и искључивост у свему. Што се тиче ранијих емисија, драга ми је епизода У Србији оне ствари. Покушала сам да и ту тему обрадим на начин који можда није уобичајен, а повод је била чињеница да је у војвођанским школама уведено здравствено васпитање о репродуктивном здрављу, оно што је, заправо, у народу познатије као сексуално васпитање. Сећам се да је тада покрет Двери протествовао због тога тврдећи да је то чак и противуставна одлука. У то време се некако појавило и истраживање компаније Дурекс, па ми је било занимљиво да ту тему обрадим из неколико углова. За реализовање емисије Придев српски, која ми је такође веома драга, постојало је неколико мотива почевши од оног чувеног да ли је српски или србски до тога да свакодневно можемо видети девојчице које носе хеланке са америчком заставом, при чему на то нико неће реаговати или ће реакције бити незнатне, али да ли ће неко носити хеланке са српском заставом? У занимљиве емисије уврстила бих и Култ личности, Вербални булдожери, Српски непријатељи и Чујте Срби, чувајте се себе које, настављајући се једна на другу, промишљају зашто имамо менталитет какав имамо. Издвојила бих и емисију Дан републике, будући да је она тежила да пружи један другачији поглед на југоносталгију, Рингишпил, која се бавила свим нашим политичким изборима и дилемом да ли на изборима заиста побеђују они најбољи, али и Родољубиви листинг, епизоду Документа насталу поводом разноразних спискова о онима што су, у патриотском смислу, подобни или неподобни. Драга ми је и емисија Право на град која се бавила архитектуром Новог Сада, једним делом и Београда, и питањем зашто не чувамо наше градитељско наслеђе. Жао ми је када видим каква је, рецимо, Подбара или подграђе Петроварадина, и увек имам мисао како би неки срећнији градови од тог, нажалост, у овом тренутку сивог амбијента направили нешто лепше. Далеко од тога да не треба видети Праг, Беч и остале европске градове, али дашак тог Прага и Беча имамо и ми овде, а не видимо га и не негујемо. Издвојила бих, најзад, и епизоду Идеализам: она покреће питање да ли је могуће бављење политиком које није мотивисано материјалним тежњама. Мислим да ће бити занимљива и емисија која тек треба да се емитује 20. јануара, а која је покреће запитаност да ли демократија уопште може да опстане у Србији.

Изузетна је била и емисија Политичка употреба уметника....

Слажем се. Видосав Стевановић је изговорио сјајну реченицу у завршници емисије да уметник мора, пре свега, да се окрене себи и властитој уметности, не очекујући ништа ни од партије ни од публике...

Које саговорнике бисте издвојили као нарочито упечатљиве?

Било их је доста. Видосав Стевановић и Слободан Владушић од писаца, такође и колега новинар Бојан Босиљчић. Упечатљива је била и Љиљана Смајловић, нарочито начин на који брани своје ставове. То не мора да значи да су они мени блиски, само сматрам да је начин на који их брани изврстан. Занимљив је био потпредседник Нове странке Владимир Павићевић; први пут сам тада разговарала са њим и морам да признам то није била љубав на први поглед. Ипак, на крају, показао се као сјајан саговорник којег је комплетна екипа Документа, независно од тога да ли се слаже или не слаже са његовим мишљењем, заволела. Неле Карајлић је дефинитивно мој најнепосреднији саговорник. Ту емисију, Дан Републике, снимали смо у Музеју 25. мај, код Титовог споменика, осносно, реплике Мештровићевог споменика, и то је био први и једини пут да смо имали публику на снимању, да су посетиоци музеја стали и слушали шта Неле говори. Одличан је саговорник био и Војислав Жанетић који говори помало цинично и јетко, осетљивим ушима можда и не прија све што каже, али је заиста сјајан... Велики шармер је и економиста Миодраг Зец, Драгољуб Мићко Љубичић такође. Смешна је догодовштина гостовање чувеног нашег певача Боре Дрљаче који је имао свој став када су у питању националне пензије и прославе Нове године на трговима. Тада је врло отворено и храбро рекао да су те прославе у ствари на нивоу прања новца, да извођачи добијају врло мало, а остало узимају политичари. Морам рећи да су телевизијске екипе махом огуглале на људе, поготово кад имају доста година, и да се ретко дешава да их неко заиста импресионира и да га запамте. Када екипа примети, неког, то значи да је та особа заиста упечатљива. Тако екипа емисије веома воли Душка Радисављевића као саговорника зато што на врло духовит начин уме да каже страшне ствари. И Рале Миленковић је одличан саговорник, увек спреман за тему и расположен за разговор. Шармер и врло духовит је и Идро Сефери, новинар албанске телевизије и саговорник у емисији Мали, а жеље велике, који је, када сам га питала да ли жели да му пре емисије пошаљем питања пошто то увек чиним, рекао да он није политичар, да му нису потребна питања, те да ће се одговорити на свако, што је заиста и учинио. Издвојила бих такође и професорку Љиљану Пешикан-Љуштановић која је у емисији о Госпођи Министарки рекла да у свима нама чучи Живка министарка. Памтим такође да је у емисији Sпремам the ђаке из sрпскоgјеzика, сниманој 2012. године када је на завршном тесту матураната било дозвољено бркање ћирилице и латинице, малог и великог слова, професорка дала изврстан угао гледања на ту тему, рекавши, између осталог, да књижевност студирају и студенти који не воле да читају. Такође се и колегиница са РТС-а Ивана Милорадовић, спољнополитички коментатор, која је преносила референдум у Шкотској, устоличење новог папе, венчање принца Вилијама и Кејт Мидлтон такође, показала као импресивна саговорница и жао ми је што она нема прилику да у својој матичној кући више дође до изражаја. Издвојила бих и Татјану Венчеловски, глумицу, писца и некадашњу новинарку са којом сам само једном, нажалост, имала прилике да разговарам. Она можда јавности није толико позната будући да није особа која је спремна да тргује зарад популарности, али је заиста сјајан саговорник. Мирјана Карановић је без задршке на свако питање, без обзира каквим га је доживљавала, као проницљиво, непристојно или провокативно, стрпљиво одговарала; све окупљене новинарске екипе је испоштовала, није била нервозна или бесна иако је више нас чекало на разговор, и то је, свакако, особина вредна хвале. И Радмила Живковић је била одличан саговорник иако је у првом моменту, што је вероватно њен одбрамбени став, била помало мрзовољна. Занимљива је била и глумица Новосадског позоришта (Újvidèki Színház)Силвија Крижан. Њој српски језик није матерњи, али на коју год тему да сам разговарала са њом, будући да је неколико пута била саговорник, она ју је озбиљно промислила и није схватала разговор површно и неозбиљно. Снажан утисак оставила је и Александра Гловацки, новинарка културне рубрике Радија 202.

Како видите своју каријеру у будућности? О каквим професионалним подухватима маштате?

Одговор је веома једноставан. Циљ ми је да опстанем јер ако се данас емисије које имају свој рејтинг, своју публику и своје трајање скидају са програма, мислим да је моја жеља да опстанем скромна. Што се тиче професионалних подухвата о којима маштам, на то питање је тешко у овом тренутку одговорити. Још увек сам у Документу и, премда сам током каријере радила различите емисије и прилоге, Документ је убедљиво најзахтевнија форма. Својевремено сам такође радила и један серијал за документарни програм наше телевизије Заборављени хероји и жао ми је што немам времена да радим два серијала у исто време мада се и кроз Документ повремено вратим управо тој теми. Ипак, надам се да ћу тај серијал кад-тад имати прилике да наставим.

Које пошасти, према Вашем уверењу и искуству, данас највише подривају углед и ауторитет новинара и новинарског еснафа начелно?

Одговор на ово питање неће бити драстично нов. Мислим да је таблоиди(оти)зација, поред хиперпродукције, највећа пошаст. Нарочито ми смета када се новинари дохвате једне теме и онда сви о томе неколико дана непрекидно пишу... Било би добро када би се појавио неко ко би баш ту тему игнорисао без обзира на то колико је она важна. Под таблоидизацијом подразумевам и немаштовитост: ако једна телевизија уради једну тему, онда се и све остале, као домино коцке, баве њом да би је, када је најзад потроше, потпуно заборавили. Такав је, рецимо, био случај са темом еболе. Неколико дана се само о томе писало, да ли смо спремни за њу или не, да би на крају схватили да ништа суштински нисмо сазнали, шта се то уопште дешава или не дешава...С друге стране, случај Тијане Јурић је у одређеним моментима био испод сваког достојанства. Поједини детаљи, поједина новинарска питања заиста нису требала да изађу у јавност. Потпуно ми је несхватљиво да су неке од колега уцењивале породицу, а било је и тога. Исто тако, сви знају ко је Станија, Мими Оро, а да ли неко зна, без гуглања, ко је освојио Нобелову награду за књижевност 2014. године или, још теже, Нобелову награду за физику 2014. године. Сви знамо ко су политичари, али мало знамо о нашим писцима. Да ли је то време криво или се ради о питању ко је старији: кокошка или јаје, односно, да ли су криви медији или гледаоци... Мислим да колико су потребни просвећени медији, толико је нужан и просвећен гледалац/слушалац/ читалац. Поред тога, често пажњу посвећујемо безначајним стварима. У том смислу, приметила сам вест на сајту Блица и просто ми је било невероватно да се неко бави том темом, фотографијом три младе Новосађанке које су за дочек Нове године носиле мини сукње и високе штикле. Чисто сумњам да би неке од њих било коме могле да угрозе опстанак. Било би такође добро када би постојало више новинарске солидарности. Дивимо се лекарској солидарности, таксистима, мушкој солидарности... Као позитиван пример често се наводи случај две другарице, колегинице из НИН-а, које су једна другој помогле када је донирање бубрега у питању. Ипак, да не идемо у толико радикалне случајеве. Сматрам, дакле, да би колегијалност и солидарност требале да буду далеко израженије у новинарској професији.

Да ли међу новинарима постоји већи степен солидарности него међу новинаркама?

Мислим да не. Новинарство је данас ипак постало доминантно женска професија. Могло би се теоретисати на тему зашто је то тако, да ли је то случај као што смо имали својевремено са просветом када су прво сви били учитељи, па су касније дошле учитељице. Обично се тумачи да када у некој професији жене постану доминантније, да је та професија осиромашила. Тако каже теорија. Али можемо то посматрати и другачије, да су жене одговорније и систематичније. У суштини када је у питању солидарност, не бих то поделила на мушко и женско... Рекла бих да је исто.

Какав бисте савет упутили млађим колегама/колегиницама који чине своје прве кораке у новинарској професији?

Пре свега да воле свој посао. И да буду радознали. Када то кажем увек се сетим једног старијег колеге који, када су већ увелико стигли компјутери и у новинарство и у наше приватне животе, никако није хтео да научи да куца на рачунару, него је упорно инсистирао на писаћој машини те га је време брзо прегазило. Када кажем радозналост, покушаћу да направим и једну метафору. Када погледамо како се људи возе на покретним степеницама свуда у свету, они стану или са леве или са десне стране тако да неко може да прође; најзад оне и служе томе да евентуално убрзаш свој долазак од тачке А до тачке Б, али никако да станеш на средини, како то чине људи у Србији, и не пустиш друге да прођу. Важно је поменути и онај уврежени став да новинарство доноси и могућности путовања по свету. Не мора бити тако, нека за почетак млади новинари упознају Србију како не би долазило до уопштавања по моделу да неко из Крагујевца све у Војводини сматра Лалама, а нису сви Лале, већ само Банаћани, или да ми из Војводине не знамо ко су, жаргонски речено, Чокали. Сматрам да би за почетак новинари који чине прве кораке у овој професији требало да упознају земљу у којој живе, да не сматрају да је живот само у Новом Саду, да упознају и Суботицу, и Сомбор, и Кикинду те да и у том смислу буду радознали, отворени и да, наравно, стално уче нове вештине. Ово и јесте посао којим можете буквално доживотно да се бавите и увек нешто ново научите; новинарство у том смислу заиста даје ширину. Ако нема посла на телевизији, у некој редакцији, увек се може, макар то данашње време допушта, осмислити сопствени блог и на тај начин изразити своје мишљење. Важно је такође да млад новинар има доброг уредника. То можда делује чудно, неуобичајено, али добар уредник мора да усмери младог новинара, да препозна области које га интересују и да, напросто, надгледа његов рад. Нажалост, виђала сам талентоване новинаре који нису имали добре уреднике и чији је таленат запуштен, остављен без прилике да се надогради и адекватно развије. Важно је имати неког старијег јер нико не може сам од себе да учи. Ја и данас када радим неку тему питам друге, старије и искусније колеге за савет у погледу саме замисли емисије или најбољег начина да приђем одређеној теми.