Досије

Од "краја историје" до "смрти либерализма"

Срђан Шљукић, Нови Сад

Пре око четврт века, велику пажњу и бројне дискусије изазвала је теза Френсиса Фукујаме (Francis Fukuyama) о ономе што је он назвао „крајем историје“. Наиме, у години у којој се, идеолошки али и на делу, урушио комунизам (1989), Фукујама је у чланку под називом „The End of History?“, објављеном у америчком часопису Национални интерес, тврдио да је идеолошки развој човечанства дошао до свога краја победом либералних идеја, чији је носилац Запад. Либерализам је тријумфовао, како у сфери економије (слободно тржиште), тако и у сфери политике (либерална демократија). Према његовим речима, те на истоку Европе изразито бурне 1989. године, нисмо сведочили само крају Хладног рата, него и крају историје. Под „крајем историје“ Фукујама је подразумевао одсуство било какве озбиљније алтернативе западном либерализму. Истини за вољу, овај тријумф либерализма остварен је у сфери идеја, док је у пракси „остало још доста посла“.

Неколико година после овог чланка, у књизи Крај историје и последњи човек (The End of History and the Last Man, 1992), Фукујама је своју идеју шире образложио, истичући да капитализам и либерална демократија представљају два тока који заједно иду у правцу стварања „универзалне историје“. Либерализам није савршен, али су сви његови проблеми, од криминала до еколошких питања, у пракси решиви управо применом либералних принципа. Задатак је Запада, који је сада у „постисторијској фази“, јесте да ширењем либералних начела (свим средствима, укључујучи и силу) помогне остатку света, „заглибљеном у историјском свету религијских, националних и идеолошких конфликата“.

Колико је трајао овај Фукујамин „крај историје“? На ово наизглед парадоксално питање постоји сасвим конкретан одговор: нешто више од двадесет и пет година. Наиме, у америчком часопису New York Times (издање на српском језику, мај 2016) недавно се појавио чланак колумнисте Роџера Коена (Roger Cohen) под бомбастичним насловом „Да ли је на помолу смрт западног либерализма“. Коен експлицитно тврди да је либерализам мртав, или да је бар на самрти. Подсећајући на Фукујамину идеју, за коју каже да је била разумна и да је имала смисла, он каже да је „експеримент либералне демократије“, са својом „вером у неотуђива права појединца“, само једна „краткотрајна епизода“ у историји човечанства, која је, у ствари, под доминацијом сила „антиразумске мистичне задртости“, тј. апсолутне власти, господарења и ропства и сл. „Антиразумске силе“ данас су свуда и Коен их види у Америци Доналда Трампа, Француској Марин Ле Пен, Русији Владимира Путина, на Блиском Истоку, у Северној Кореји. Ауторитаризам је у успону у Мађарској, у Пољској, у Кини, а либерална демократија, некад тако привлачна, данас „делује бљутаво“. Изнутра гледано, друштва Запада бивају све више оптерећена неједнакошћу, нетолеранцијом и унутрашњим сукобима. Супротно Фукујами, он закључује: „Историја се не завршава. Она се њише напред-назад“.

Како разумети овај „крај историје“ и њен релативно брзи наставак? Уколико бисмо остали у оквирима идеолошких расправа, у којима се крећу како Фукујама, тако и Коен, без престанка бисмо се запетљавали у наизглед нерешиве енигме, без изгледа да стигнемо до колико-толико јасног објашњења. Зато је неопходно да трагамо за оним латентним и да иза идеолшке „завесе“ потражимо реалне друштвене снаге чије интересе идеологија заправо изражава.

Као прво, морамо прихватити да је либерализам идеологија Запада, а да Фукујама и Коен нипошто нису некакви „независни интелектуалци“ који слободно расправљају о овој теми, него гласноговорници западних (америчке, али и других) политичких елита. Сам Фукујама, пре своје универзитетске каријере, годинама је био чиновник Министарства спољних послова САД. Истовремено, то да су западни медији под чврстом контролом великих привредних корпорација и (још више) западних влада, не треба посебно доказивати; што је више дреке о „независности медија“, те је независности мање. Ширењем либерализма, Запад је у ствари ширио свој утицај и остваривао светску доминацију. Крајњи резултат „либерализације тржишта“ у свим је земљама (ово је нарочито видљиво у источној Европи) био исти: домаћа индустрија је уништена, друштво се раслојило и поларизовало, задуженост (код западних банака) је енормно порасла, стране (у великој већини западне) компаније су преузеле најважније ресурсе; од економског развоја и „бољег живота“ готово нигде ни трага.

Са друге стране, „усвајање начела либералне демократије“ претворило се у бескрајно патронизирање Запада (често називаног и „међународна заједница“) над остатком света, увек са истим циљем, а то је да се, путем избора или на други начин („обојеним револуцијама“, на пример), свуда на власт доведу политичке елите које ће следити западне интересе кроз оно што се зове „реформе“ и „разумна политика“; слобода о којој говори либерализам се негде изгубила, остали су само понижење и послушност. Ово је остваривано путем контроле над токовима новца и над медијима, а оним политичким снагама које би се оваквим настојањима супротставиле најпре је прећено разноврсним (политичким, економским, културним) санкцијама, да би се затим, у случају даљег отпора, санкције и увеле. Коначно, за посебно тврдоглаве, остала је и сила као средство, редовно под плаштом „заштите људских права“ и/или „спречавања хуманитарне катастрофе“.

Овај је „програм“, углавном успешно, спровођен током последње три деценије. Шта се то тако драстично променило, а што је Коена навело да завапи над „умирућим либерализмом“? Смрт либерализма као идеологије у ствари представља крај доминације Запада, барем на онај начин на који је та доминација била на делу у последњих четврт века. Механизми описани у претходном пасусу више нису тако делотворни, тј. они су од стране других актера на светској цени „прочитани“ и (углавном) заустављени. „Обојене револуције“, иако их још увек има, настоје се предупредити чврстом контролом над од стране Запада финансираним такозваним „невладиним организацијама“ и њиховим проглашавањем за стране агенте; то чине Русија, Индија, Египат, а однедавно и Кина. Апсолутна доминација Запада у сфери медија сада је окрњена, не само због тога што постоји и делује Russia Today; нико више не потцењује моћ информација и сви се боре да их шире „у својој верзији“, као и да их контролишу.

Мантра о „слободном тржишту“ се „излизала“ и нико је више не прихвата здраво за готово. Између осталог и због тога санкције више нису тако ефикасно средство приморавања „непослушних“ влада да прихвате да своје интересе подреде интересима западних друштава. Последње средство у наметању ових интереса, сила, такође више није искључиво нешто што користи Запад; још од рата између Русије и Грузије (2008), а посебно након догађања на истоку Украјине и у Сирији свима је јасно да „батина има два краја“ и да Запад не може више да рачуна на брзе и лаке победе у сукобу изразито неравноправних супарника (сетимо се 1999. године и агресије НАТО пакта на СР Југославију). Укратко, „извозу“ либерализма дошао је крај и зато Коен говори о његовој „смрти“. Овоме треба додати и унутрашње невоље, попут економске кризе, мигрантске кризе, итд.

Период опадања неке цивилизације редовно бива праћен умножавањем броја друштвених сукоба, како међу државама и народима, тако и оних унутрашњих (П. Сорокин). Управо то треба очекивати и сада. Са своје стране, Запад ће и даље настојати да своје интересе намеће свим средствима, од „обојених револуција“ до војних интервенција, док ће остали актери употребљавати та иста средства да би се одбранили и задали ударце противнику који на ударце до сада није навикао. Начин на који Коен пише о смрти либерализма јасно потврђује овакве прогнозе. Без обзира на то што наговештава „смрт либерализма“, он и даље тврди да је на страни ове идеологије „разум“, док су њени противници „ирационални мрачњаци“, што је типичан поступак у ситуацији сукоба, када актери „оног другог“ карактеришу као „неразумног“, истовремено изједначавајући сопствене интересе са „разумом“. Коеново проглашавање либерализма за „бојни поклич“ борбе за „људско достојанство и пристојност“ убедљиво потврђује наш закључак.

Аутор је професор на Филозофском факултету у Новом Саду

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)