Досије

У потрази за изгубљеним смислом европског хуманизма

Предраг Живковић, Никшић

Сумирањем медијских извјештаја и мисаоних рефлескија посвећених сиријској кризи, послужиће овом рукопису да у први план истакне изгубљени смисао европског хуманизма, на који се и позивају званичници оних чланица који чине језгро европског котла. Да будемо прецизнији, преко најважнијих феноменолошких доприноса, размотрићемо миграционе процесе који последњих мјесеци попримају једно симплификовано уобличавање, потискујући тако оне истине које прожимају  и обликују животе многих који су напустили своја огњишта. Јасно је, да је ријеч о избјеглицама које хрле у загрљај, или боље рећи трагају за лицем оне Европе, која више није власна да оправда разлоге свог постојања.

Ослобођени претенциозног захвата који подразумјева детаљан статистички и демографски извјештај миграција, изложићемо се укратко нашем здраворазумском објашњењу које човјека не своди на пуку квантофрену дескрипцију, већ у њему види нешто више од математичких епистема. Без обзира што се у нашем запису назиру Фукоови антиципативни налази, који су указивали на дисциплиновање модерног човјека, ипак окосницу овог текста чини претресање идејне уравнотежености модерне Европе, а можда је и боље рећи саврмене цивилизације. Подупирући тезу, да се “масовни вагабунди” (читај избјеглице) морају подвргнути инструментализацији и масовној персуазији њихове свијести (сервилност према захтјевима Империје), европски званичници убједљиво свједоче и сугеришу на одузимање ауторитета и могућности упитаности њиховог идентитетског припадања својој изворној матици.

Старатељски хабитус, који је деценијама егзистирао у мисаоним наративима развијених земаља Западне Европе, прерастао је у језик либералног тоталитаризма. Иако, ово запажање за савремене поборнике либералног мита нема своје прибјежиште у либерално-демократском поретку, власни смо рећи да је жаргон либерализма постао само “изгужвана” мисао која ресурсе свога постојања тражи у оспоравању традиционалних канона. На путу открића тематске замисли, указаћемо на истиснуту помисао да није могућно говорити о хуманизму Европске уније. Зашто? Управо због тога, што се у антрополошким оглашавањима Западне Европе губи смисао постојања Другог, односно оправдана је теза одрицања од свега што је имало предзнак спознаје себе у другоме, односно, јасна је терминолошка хигијена која пледира на вододјелницу култура.

Потврђено је, да је Каравађов Нарцис, који је своју језичку тјелесност добио у Бодријаровим записима, данас у ери  “тржишног хуманизма”, наговјестио и послужио империјалним силама да испред самодовољности свога лика у глобалном огледалу, поставе бедем за оне који ће бити заточеници сопстевних увјерења у добробит западних идеала. Помјерање конфронтираних жаришта, условило је масовни егзодус из средишта Несвјесног, тобоже у мирна средишта и валидину свјесност европског тла. Показало се да то Несвјесно (читај милитарне и паравојне теорористичке формације које егзистирају на простору Сирије и њеног окружења), и те како имају своја разумна хтјења, што на неки начин голицаво провоцира оне устаљене топике мишљења егопсихологије, а у овом случају једног геостратешког хабитуса. Свакодневне драме на подручју Сирије власно су отклониле оне дилеме о инфамaнским нападима терористичких група, које се воде неким древним и архаичним мотивима своје вјере. Рекло би се, да је ријеч о некаквом аутистичном доживљају, атрофираном и на крају неспособном да дође до прага Разума којим се води западна цивилизација.

Свјесни да наш запис поприма карактер апорије, власни смо рећи да тип свијести који гравитира и одређује хабитус милитаната, чије се активности кандидују за насловне странице свјестких магазине, умногоме одступа од њихове неорганизованости или језиком псхихоанализе речено, неконтролисаним пробојима Несвјесног. Због тога њихова политичка доктрина се не може свести на пуки фундаментализам, него и на свјесно контролисане стазе њихових дјелања, као и шаховско помјерење у правцу освајања виталних интереса њихових “луткара”. Контролисање геополитичких поља велике шаховске табле, довело је империјалне силе у начелно повлачење потеза “En passаnt”. Сирија, Украјина, као идруга многобројна жаришта на геополитичкој мапи, послужили су за провјеру спремности и присебности геополитичких велемајстора. А шта је са избјеглицама? Сасвим је оправдана сумња да се међу њима крију и потенцијални милитанти и оправдана су мишљења да служе као економски ембарго за поједине чланице које не припадају владајућој гарнитуре Европске уније, за које влада став да је њихово мишљење позвано само када им се уручи позивница за afterparty.

Све у свему, њихов положај нас подсјећа на ахасверску потрагу за својим идентитетом, вјечитим лутањем, које је у овом случају насилно наметнуту како би се показала дивинизација према једном другом божанству, мамонизму и оном коме је прочишћен пут у либералној мисли; јасно је да је ријеч о божанству тржишта, које настаје на осовинама нафте и крви! Да ли је умјесно запитати се, да ли је њихово насељавање ових простора, и коначно исходиште и проналажење другог лица хуманизма, или само пут за повампирене методе које су примјењиване и у вријеме нацизма, и тада еуфемистички названој цивилизованој Европи, чији пројекти су и довели до масовних егзодуса и гетоизације народа и слободарске свијести. Мјере Европске уније, подсјећају на ускладиштено вријеме репресија, чији тоталитаризам и опсједа избјегличке колоне, па узимајући у обзир европоску хистерију, боље и разумијемо Кафку  и овај наметнути “Процес”. А регионалне периферије, да би “разгибале” своје утрнуле ингеренције, свакодневним препуцавањима, осликавају дозиране несташлуке, које им допушта Империја. На самом крају, позваћемо се на ријечи Алексиса Ципраса, који је у ранијим упориштима својих убјеђења, истицао да су поборници неолибералног мита, модерни талибани, који, сугестивно ћемо додати, одузимају наде и снове свима који се не повинују правилима савремене Западне Империје! А одговор за рјешавање ове кризе,можда се налази у “божијој руци”, која је на овим просторима оличена у лику Новака Ђоковића, а која је пркосно и стаменито рекла “НЕ” (илити This is Sparta!) демијургу модерне колонизације, који кида нити оне истинске и духовне игре!

Аутор је докторанд социологије на Филозофском факултету у Никшићу