Досије

Мишљење

Како откупити историју?

Предраг Живковић, Никшић

Да би се оправдао задани темат и посредујућа опсервација која превализилази усколокализоване области разматрања, овај запис своју потврду темељи на тумчењу онога што је последњих деценија окупирало друштвену стварност. Наравно, ријеч је о постмодернизму као историјском стању друштва, који је временом прерастао у „нешто“, што се сматра хранилиштем савременог појединца и његове свакодневице. Премда и ово запажање постаје анахроно, јер се увелико говори и о пост-постмодерни као крајњој пороти човјековог постојања, ипак ће скривени тематски оквир овог рада бити геополитика постмодерне, која се сматра надолазећом и устаљеном теоријом међународних односа. Пратећи ову нит, назире се питање, да ли постоји сакрално-географска симболика која одвајкада раздваја цивилизације, чинећи их тако средиштима засићености сопственом метафизиком, и удаљавајући их од (не)очекиваног пра-сусрета? Да ли се данас  у јеку постмодерне фарсичности и увелико одомаћене дистопије, може говорити о неким алтернативним стадијумима развоја, који се не сматрају видом идеолошког диктата Запада?

На основу изложених премиса, критичко преиспитивање ових поставки, доводи нас до сазнања и оних подручја која говоре о проблематици империјализма, империје, неоколонијализма и већ поменуте геополитике постмодерне.Свједоци смо, да пројекти западне цивилизације придобијају своје присталице у сваком кутку планете илити еуфемистички назване компрадоре. Ово разматрање, наизглед поприма карактер теоријског уопштавања, ипак у даљој разради, добиће легитимитет кадрости да одступи од утабаних стаза планетарног дефетизма и отвори круг новим „мистеријама“ тумачења савременог постмодернистичког дискурса. Јасно је, да овај оглед тежи, да прикаже епохалну парадигму – (пост)постмодерну покровитељем неолибералног капитализма и глобализације, који се као необориви постулати западне хемисфере намећу и оним друштвима која не припадају том епистемском домету, а таква доктрина ће им наизглед помоћи, да дођу до отрожњења. Да поједноставимо, у залеђу такве идолошке матрице, егзистирају они наративи који су антиципирали осамостаљење само једне е(г)зотеријске тајне која ће се оваплотити у категоријалним поривима данашњих хегемона. 

Како откупити историју? Питање које се овим путем намеће, представља фундаменталну потрагу човјека за својим усредиштењем као и његов преступ и противљење свему што се сматра моделом постмодерног тоталитаризма. С разлогом наглашавамо постмодерни тоталитаризам, јер преовлађујућа епоха има импулс тоталитарне свијести, те су тако, не само аутор овог рукописа већ и потенцијални читаоци и критичари, позвани да дају свој допринос у тумачењу идеолошке слојевитости (пост)постмодернизма. Присјетимо се, да Ф. Џејмсон такође не препознаје невиност постмодернизма, и сматра га новим видом испољавања капиталистичких архетипова. Казано у одбрану изреченог, које подупире и тезу о деградацији постмодерног идентитета, Џејмсонова оглашавања се сматрају вјеродостојнијим објашњењем сугерисане проблематике. Постмодернизам је постао униформисан образац живљења. Захваљујући технолошком кодирању, свој потенцијал је изразио у бескрупулозном брисању човјекове традиције, као и свега оного, што се сматрало његовим идејним хранилиштем.

Као што ћемо видјети у даљој комуникацији с овим аутором, постмодернизам је срастао с референцом културне огољености. „Међутим, у вези са постмодерним револтом против свега тога ваља подједнако нагласити како његове властите упадљиве одлике-од опскурности и сексуално експлицитног материјала до психолошке прљавштине и отворених израза социјалног и политичког пркоса, који премашује све што се могло замислити и у најекстремнијим моментима високог модернизма-више никога не скандализују, те не само да су прихваћене с највећим спокојством, него и саме постају институционализоване и спајају се с официјелном културом западног друштва... Ипак, ово је тачка на којој морамо подсетити читаоца на оно очигледно; на то да је читава та глобална, а ипак америчка постмодерна култура, унутрашњи и спољашњи израз целог новог таласа америчке војне и економске доминације широм света: у том смислу, као и кроз класну историју, полеђину културе граде крв, тортура, смрт и страва.“[1]

Колико год покушавали да проникнемо у орбиту међународних жаришта, потребно је, прије преузимања одговорности за експликативни став, запитати се, да ли се са постмодернизмом амнестира колективно несвјесно човјечанства? Отуда, није случајан избор овог темата, који тражи одговор од глобалног надзиратеља, како откупити оно што је човјеку насилно одузето, бришући на тај начин његово симболичко постојање. С друге стране, тај исти хегемон, уводи савременог човјека у иницијацију буђења и служења идеологији конзумеризма[2], чинећи га увјерљивим послушником откривања нове археологије знања – технолошке свијести, тако да се човјеков датум рођења везује за утиснути жиг који је добио од његовог екплоататора. Наговјештена у прелудијуму рада, геополитика постмодерне се тумачи и објашњава помоћу скривеног симболичког спектра, који се у неким цивилизацијама пасивно а негдје активно усвајао.Дакле, свјесно преузимајући ризик у анализи сакралне географије, запис носи овлашћење да, не у име научне пророчности или неког теоријског монизма говори, већ прије свега, да избјегне говорне мане постмодернизма, који се оградио од митолошких наратива.

А шта је понудио? Напросто, страст ка једном имагинаријуму који паралише човјекову могућност освјешћења, држећи га тако у стање спокојног и ревносног надничара у поретку глобалног симулакрума. Социјално употребљива грађа, а уједно и сагласност са изнесеним становиштем, примјетна је код Жељка Симића, који у анализи (пост)постмодерне, користи Јунгову рецензију Џојсовог Уликса, како би описао и припремио стручну и ширу читалачку јавност са „манирима“ ове епохе.: „У ствари, Јунгова рецензија Џојсовог Уликса најбоље је наговестила постмодернистички пароксизам: Уликс је хладан, дистанциран посматрач који врвеж тривијалних чулних догађања у које је укључен посматра из перспективе омнипотентног субјекта. Још једна, и нипошто не мање важна промена састоји се у редукцији ритма кружења: лишен спољних захвата и искушења, опкољен униформисаним представама, постмодерни појединац пребива у крајње суженом (једнодневном) темпоралном кругу потребном да би упознао за њега жестоко осиромашену разноврсност афицирања неопипљиве идентитетске осовине.“[3]

Пажљив читалац ће се запитати, да ли је потребно и, због чега је неопходно ово стилско представљање постмодернизма, да би се спознала геополитика постмодерне. Одговор располаже сијасетом аргументације, која се може сматрати и путоказом у разматрању назначене проблематике. Завршавајући огледне фрагменте о геополитици постмодерне, који су почети у првим записима аутора, кредо овог радa ће се везати и односити на студију Александра Дугина Мистерије Евроазије, те стога, и ова анализа имаће карактер не само приказа, већ и указа на она „усамљена мјеста“ која се изостављају у данашњим разматрањима цивилизација Копна и Мора. Текст у први план истиче рањивост доктрина овдашњих присталица западног империја, који у потпуности негирају могућност сагледавања алтернативних опција развоја. Остављајући простор и критички настројеним мислиоцима, да с правом искажу свој егзалтирани и помодни став у мантри - па зар постоји нешто што може парирати западној хемисфери, те непроходне стазе мишљења и усијану интелектулану позорницу, изненађује сазнање да данашњи сукоб Истока и Запада (што је за други пол незамисливо),  оптерећује и заоштрава нешто више, сем укључености оних садржаја који у први план истичу значај и препоруке голог интереса оличеног у петродоларском уму.

Демонстративно најављујући студију Мистерије Евроазије, аутор овог дјела, истакнути руски социолог, филозоф и политиколог Александар Гељевич Дугин, по свему судећи, оставио је дубок траг у историји идеја, бар када је у питању зрелост филозофије евроазијства, оличене у сакралној географији. Особеност његовог приступа, огледа се у потпуној посвећености проучавању традиције, архетипова, који су гравитирали у орбити евроазијског простора. Ријеч је, прије свега, о признавању митолошких система оних империја, које су се задржавале на тлу Евроазије. На тај начин се негира она фиксирајућа и дилетанстка идеја, да је овај простор искључиво везан само за Русију и њене историјске фазе развоја. Оно што је за нас битно, јесте побуђеност идеје да се бар размисли, ако не и одбаци полипно ткиво већ домицилне матрице атлантизма, и генерише нови поглед на свијет који ће се описати у наставку. Ослобођена езотеријских тајни, Америка ће се у свезку овог аутора, представити као земља утрнулог и атрофираног симболизма, јер је исти претворен у финансијску панораму.

Пратећи идејне нити Рене Генона, Дугин ће изнијети једну занимљиву анaлизу која описује симбол америчког долара. „У свом изворном облику, две вертикалне линије представљале су два 'Хераклова стуба' који су се по традицији налазили на крајњем Западу, иза Гибралтарског мореуза. Слово 'S' у облику петље представљало је у почетку графички симбол гесла: 'nec plus ultra', или дословно, 'нема даље'. Оба симбола обележавала су крајњи запад, границу  сакралне хумане географије иза које су се налазили нељудски светови. Тај симбол границе који је упозоравао да се не сме ићи даље од Гибралтара претворио се, парадоксално, у финасисјки амблем Америке, земље смештене иза границе, управо тамо где се не сме ићи, тамо где нам графичка ознака на прототипу долара категорички забрањује да се упутимо. У томе се огледа 'онострани' симболички карактер Америке, као отелотворења геополитичких начела, забрањених људској цивилизацији.“ [4].  Дугин на овај начин детектује и филозофско и политичко завјештање Америке, која се није лишила утопистичких идеја и отворен је и подложна за атеистичке и профане пасије.

Његова критика не заобилази ни руски бољшевизам, који је попут америчког пророштва начела Краја историје и духовног порепорода Златног доба, смјестио, како он каже „у временски период прије самог Краја Историје.“[5] А сличност ова два континента је више него занимљива из разлога што: 'континент Америка' такође садржи демонску црвену компоненту 'континетна Русије', што су уочили многи истраживачи, историчари и политикилозози. Тако, рецимо, Жан Мари Доминик је у октобру 1970. писао у часопису Еспри: 'САД су највећа комунистичка сила на свету.' Заиста, и утопизам, и есхатологизам, и пародија религиозности, у оба случаја су запањујуће међусобно слични, мада су САД и недавно срушени СССР званично били идеолошки непријатељи.“[6] Наведени фрагменти, увод су у један мит, који ће Америка остваривати у геополитичком и есхатолошком заносу и увјерењу Новог Израиља.

Стога, није случајна симболика Сједињених Држава, које према конспиролошким теоријама имају искључиво масонска обиљежја. То се потврђује следећим увидом: „бела звезда петокрака, симбол 'Адама у рају' (опет иста рајска тема), и зарубљена пирамида чији је врх одвојен од основе прстеном од 13 звезда, што симболизује 13 племена Израиљевих (племе Јошуино често се симболично представља као двоструко племе Јефремово и Манасијино, што даје 13 уместо 12 племена, по доктрини масонске аритмологије). Зарубљена пирамида има прилично негативно симболичко значење: представља хијерархију лишену сваког сакралног врха, свог сакралног центра... Тако, зарубљена пирамида садржи у себи идеју непотпуне иницијације, њене недовољности и прекида. Говорећи ритуалним масонским језиком, то се може тумачити кроз 'Мале Мистерије'.“[7] Створена од протестанстких секти (Сједињене Државе), и устројена протестантским начелом -  диспензацијализмом, који се односио на хришћане-англосаксонце, који ће се суочити са злим дусима који насељавају простор Русије, западни империј ће тако први пут ову „вулгаризовану теорију“ примјенити за вријеме Кримског рата, да би се касније она трансформисала у нуклеарни диспензацијализам.

Дугин ће закључити да: „Силе, скупине, светоназори и државне формације које се укупно називају 'Западом' и које су после победе у 'хладном рату' једини господари света, иза фасаде 'либерализма' исповедају складну есхатолошку богословску доктрину у којој се догађаји светске историје, технолошки прогрес, међународни односи, друштвени процеси и тако даље, тумаче у апокалиптичној перспективи... Библијско помињање апокалиптичних 'кнежева Роша, Мешеха и Фувала' тумачи се као недвоссмислено указивање на Русију – Рош (Русија), Мешех (Москва), Фувал (древни назив Скитије). Другим речима, русофобија Запада, а нарочито САД, уопште не просистиче из фарисејске бриге о 'жртвама тоталитаризма' или о фамозним 'људским правима'. Ту се ради о доследној и доктринирано 'оправданој' демонизацији источноевропске цивилизације у свим њеним аспектима – историјском, културном, богословском, геополитичком, етичком, социјалном, економском и тако даље.[8]“

Сугерисана поља у овом рукопису, имала су намјеру да покажу на дубљи слој постмодернистичког дискурса, а у оквиру њега и геополитичког. Извјесно је, да се човјек ове духовне хемисфере мора запитати ком полу се приклонити. Да ли ће попут апостате напустити своја религиозна увјерења и приклонити се оној цивилизацији која на њега гледа као на духовног каскадера, који није вичан да постане равноправан члан – глумац - нове заједнице и новог друштва (и држи га у стање вјечите глади за ниским поривима и страстима, које пласира западни центар), или ће у стању очајања, када се исцрпе извори који творе животни фалсификат, попут блудног сина, ипак се вратити оном полу који га је инаугуриса бићем кадрим да спозна езотеријске тајне, и тако неће остати реципијент мамонистичких понуда. То је можда и тестиментирана одговорност свих нас, како бисмо постали пастири бивствовања!

Аутор је докторанд социологије на Филозофском факултету у Никшићу

[1] Jameson  Frederic, Postmodernizam u kasnom kapitalizmu,  KIZ „Art Press“, Beograd,  1995, str. 14-15.

[2] Схваћене, не само као пошасти потрошачког друштва, већ као полипи који урастају у сваког појединца, чинећи га тако обновљеним ресурсом његовог постојања.

[3] СимићЖeљко, Уликс и пост – постмодерне / филозофија егзистенције нестајућег субјекта, Просвета, Београд, 2012, стр. XIII

[4] Дугин Aлександар, Мистерије Евроазије, Логос, Београд, 2008. Стр. 116-117.

[5] Дугин Aлександар, Мистерије Евроазије, нав. издање, стр. 120.

[6] Дугин Aлександар, Мистерије Евроазије, нав. издање, стр. 120.

[7] Дугин Aлександар, Мистерије Евроазије, нав. издање, стр. 122.

[8] Дугин Aлександар, Мистерије Евроазије, нав. издање, стр. 138.