Досије

Карло Колоди и геополитика

Предраг Живковић, Никшић

Џамала, Џамала, кад би само знала...

Ослободићемо се негативног призвука овог наслова и одагнати сумњу читаоца и рећи, да није ријеч о стиховима данашњих икона поп културе, већ о оном што се дуже вријеме сервира свјетској јавности, а сажето је у једној ријечи – геополитика. Свјесни ризика и озбиљности коју ова научна дисциплина захтијева, дрзнућемо се да њен дискурс представимо и у оној сфери, која је наизглед безначајна, али због вишеслојног набоја, јасно осликава велику шаховску таблу данашњих хегемона. Ријеч је о медијској сфери, као прокламацији и инструменту западне империје. Ову тезу у наставку текста нећемо амнестирати, већ ћемо је представити као идеолошку пропедевтику, која је спремала терен за један динамичнији звук, који је носио са собом неолиберални капитализам.

Џамала, Џамала, кад би само знала...

Која је веза између Џамале и геополитике? Кренимо редом. Побједница овогодишње пјесме „Евровизије“, украјинска представница Џамала, покушала је да отргне од заборава сјећање на прогон Татара са Крима 1944, године, односно, покушај је стигматизације Русије због „анексије“ Крима током 2014, године. Испоставиће се, идеолошким читањем европског „подсмјеха“, да је ријеч о инвестирању „провјерених фондова“, чији је циљ дифамирање оних који се не повинују порукама мондијализма. Више је него очигледно, да је „Евровизија“ морала да сузбије слојевиту тему „Дана побједе над фашизмом“, која је недавно одржана у Моксви. Наравно, није ријеч само о оспоравању војног арсенала једног империјалног такмаца, већ и у покушају медијског узрастања оних атака, који желе да заборавом лијече историјска штива о профилисаним побједницима, који су зауздали налете фашистичке идеологије. Захваљујући мантри о тоталитарном режиму Ј. В. Стаљина, те „узгајаној медијској публици“ и „корумпираној помоћи“ салонских интелектуалаца и, заразне идолатрије невладиних организација, које у првом искораку својих рекламних мисаоних каскања, не одају ништа више, сем тога, да су истурени кербери једне тоталитарне свијести одјевене у демократско рухо, створена је атмосфера која каналише увјерење у саучесништво историјских и културних хероја у служби фашистичких режима.

Да ли је потребно да упутимо извињење због ове филипике, јер морамо прихватити и друге верзије мишљења? Шта је суштина тог другог мишљење? Да ли идеологија атлантизма? Ризик је превелик, јер шавови толеранције не трпе модерне кетмане! У свијетлу овог описа, усијава се тврдња да ти кетмани не представљају ништа више сем лоцираних дилетаната. У покушају да вас увјере у напредак западног свијета, обично ангажују оне популистичке теме, које одржавају увјерење о дугој традицији либералне мисли која краси западна друштва, а што обезбијеђује расположив извор истог тог увјерења, да инсистирање и прихватање те сугерисане матрице, неминовно доводи до срећног епилога – прогреса. Међутим, испоставило се, посебно у смирају двадесетог и почетком двадесет првог вијека, да су постсоцијалистичка друштва, бјежећи од свог историјског уснућа, а у жељи да се буде у новој постељици капиталистичког система, по сниженој цијени распродали своје идеале, традицију, зарад учешћа у свијету симулакрума. У том глобалном позоришту, које болује од синкретизма, гдје се редовно изводе комади посвећени геополитичкој архитектури постмодерног свијета, сва друштва која присуствују тим западним наративима, бивају потенцијалне жртве рибара људских душа!  Или преведено на језик геополитике, сви присуствујемо и учествујемо у представама постмодерног луткарства.

Ко су Карло Колоди, луткар Ђепето и Пинокио?[1] Карла  Колодија, представљају сви они творци идеологије отвореног друштва, чије медијске експозитуре на овим просторима доследно и ревносно преносе програмска штива њихових твораца. Вођени активираном филозофијом Карла Попера, неки од њих (лоцирајте њихова имена у пласирању афере „панамски документи“) већ дуже вријеме сервирају свјетској јавности, посебно постсоцијалистичким државама, хигијену душе, која мора бити ослобођена традиционалног етоса, чак и хостилно настројене према свим религијским убјеђењима, јер отворено друштво рачуна на огољену личност, која заборавља на свој метајезик. Оцртане границе Поперове теорије сазнања, манифестују се у домену политичке теорије и једне навикнутости друштвеног миљеа на техницистички дискурс. Тако добијамо постмодерног нарциса. Теоретску инвестицију у ову епистолу, дaје и Бодријaрово виђење већ чувеног Нaрцисa, који по њему није фaсцинирaн сопственим одрaзом кaо сaвршеним ерогеним идентитетом, него ситуaцијa укидaњa перспективе Другог. „Нaгнут нaд врелом, нaрцис гaси жеђ: његовa сликa није више 'друга', већ је његовa влaститa површинa којa гa aпсорбује, којa гa зaводи, сликa којој он може дa се приближи aли без могућности дa пређе с оне стрaне, зaто што више не постоји с оне стрaне, кaо што више не постоји рефлексивнa дистaнцa између његa и слике. Огледaло воде није површинa којa рефлектује, него површинa којa aпсорбује.“[2] А постмодерни појединaц, више не смије бити поврједљиви нaрцис. Његов идентитет сaдa морa бити подвучен еуфоричним уживaњем у свaкодневним тaктовимa потрошaчке културе.

Дaнaшњи појединaц бивa изгнaн из своје идентитетске орбите. Додајмо, када свјетски луткари униште душу једног народа, наравно, схваћене као његово идентитеско препознавање, не остаје ништа друго, него да се повинују Ђепету, односно западним амбасадама и тржишној Прокрустовој постељици, која их с нестрпљењем чека. Има ли мјеста у овој причи и за Пинокиа? Наравно да има! Ко је Пинокио? „А какав је био тај дрвени лутак Пинокио? Одећа му је била од папира, капа од хлеба (!?), а ципеле од дрвета. Елем, Пинокио је целог живота сањао да буде прави дечак, човек од крви и меса. Али, био је 'склон лагању', и чим би нешто слагао, нос би му порастао! Добро, нос би му порастао и 'када би доживео  неки стрес'. А у стрес би, најчешће западао када би га ухватили да је нешто масно – слагао! Да много не околишамо: Пинокио је био једно 'мрско дериште' и дозлабога 'себична особа', такви, то знамо, највише – лажу, па и краду!“[3] Зар данашњи властодршци, не само из региона, него и шире, не сањају да буду, бар једном признати од стране западних амбасада и да бар једном оправдају улогу и животни позив за који су се одлучили? Зар данашњи властодршци, нису склони предизборном лагању, само што стрес не доживе они, него убоги народ који их слијепо слиједи. Зар ти исти властодршци нису, дозлабога себична и то истом убогом народу, мрска деришта!?

Ален де Беноа је на најбољи начин указао на гипкост либерализма да на софистициран и притајен начин преузме оне модуле репресалија које су постојале у тоталитарним режимима. Опис заслужује да буде наведен. „Закључујемо такођер да у либералним друштвима нормализација није нестала, већ је само промијенила облик. Цензура наметнута трговином замијенила је политичку цензуру. Дисиденте се више не депортира и не убија, већ маргинализира и држи по страни, или их се ушуткава. Публицитет је замијенио промиџбу, а конформизам добива облик једноумља. 'Изједначавање увјета', гледе чега се Тоcqueville бојао да не изазове деспотизам, механички рађа стандардизацију укуса, осјећаја и понашања.“[4]Таква концепција, омогућила је либерално-демократским друштвима да своја идеолошка здања темеље на технолошком тоталитаризму, које истиче и Ален де Беноа. Јасно је, да је овај тоталитаризам израстао из рациоцентричке филозофије, која је дала легитимитет планетарној дехуманизацији.

Тако аутор заступа следећи ракурс: „ 'Тоталитарни свијет технолошке рационалности посљедње је утјеловљење идеје разума', тврдио је већ Herbert Marcuse. У својој посљедњој књизи Ernst Nolte не устручава се означити обрисе 'тоталитарног либерализма'. Расправа према којој би дакле либерализам требао био апсолутна супротност тоталитаризму, може се оспорити. Коначно, као што каже Augusto Del Noce, пад комунистичког сустава доказује само да је либерални Запад био способнији за остварење комунистичког идеала. Свршетком комунизма, либерализам је изубио свога најбољег 'заговорника'. Либерализам данас настоји капитализирати сјећањем на тоталитарне режиме како би се сам представио као једини достојан, тј. једини могући сустав, и како би на тај начин извукао корист из супротности, тј. када се њему спочитавају његови властити недостаци... Данас се та критика и позивање на тоталитаризам инструментализира, како би се прихватио либерализам и свака трговачка штетност.“[5]

Слободан Рељић ће упозорити да: „Пропаганда по својој природи носи негацију демократије. Демократија рачуна са постојањем појединца, грађанина, особе која мисли својом главом, и настоји да се у равноправним односима наметне другимна; пропаганда ствара што већу гомилу, 'усамљену гомилу', рачуна на појединца кога треба водити као слепца... Реч демократија постаје парола која не може да утиче на понашање човјека. Та форма демократије екскомуницира оне који би настојали мислити својом главом и регрутује у прве редове јуришнике и неупитане заштитнике демократског система и вернике њене 'велике поруке'.“[6]Јасно је да данашња идеологија отвореног друштва не може више да одбрани своју теоријску упосленост, због исцрпјелих „залиха друштвеног уговора“.

На крају, поруке „Евровизије“, предочене су још одавно у „геополитичкој Библији“ Збигњева Бжежинског у Великој шаховској табли, гдје је идеолог америчког постмодерног свијета и војне доктрине, недвосмислено указивао на тезу да је – Русија са Украјином империја, а без ње је много рањива! Према томе: Џамала, Џамала, кад би само знала...

Аутор је докторанд социологије на Филозофском факултету у Никшићу

[1] Види: Драган Јовановић, Луткари, у НИН: бр. 3355 (2015),  Београд.

[2] Жан Бодријaр, О зaвођењу, Октоих,  Подгорицa, 1994, стр. 75.

[3] Драган Јовановић, Луткари, у НИН: 3355 (2015),  Београд, стр. 60.

[4] Аlain de Benoist, Komunizam i nacizam – 25 ogleda o totalitarizmu u XX. stoljeću (1917. – 1989.), prev. Ivana Barišić, „Z. Hasanbegović“, Zagreb, 2005,  str.144.

[5] Isto, 145-146.

[6] Слободан Рељић, Криза медија и медији кризе, Службени гласник, Београд,  2013, стр. 234-236.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)