Досије

Глобализација страха

Предраг Живковић, Никшић

Поље ове анализе, своју референтност обезбјеђује конзистентним увидом у она дешавања, која се могу сматрати, не више „интимним“ доказом, колико стањем „инспирисанoг шока“ којима се креће западна цивилизација, а која непобитно диктира и принципе живљења и оној хемисфери која ни приближно не фигурира као универзум  који јој наликује, већ као „блиједа” нарација која ће „некада“, а не зна се када, направити критички отклон ка свим оним културним и традиционалним легатима и усвојити ону хигијену духа, која је својствена носећим и интерпретативним друштвима уроњеним у гротло „(не)моћне“ либералне-демократије и незадрживог капитализма.

Догађаји који су, кроз језичку мимикрију и геополитичко тактизирање, обиљежили медијски простор, не само нашег поднебља, већ и шире, свакако су по значењу, препознати у теористичком „исповиједању“ „оних“, који свједоче о путоказима „оних“ који су већ одавно „раскрстили“ с религиозним „умовањима“ и приклонили се глобалној компензацији оличеној у поретку симулакрума. Међутим, да ли се и ови „први“ који атавистички присвајају право на осуду, могу назвати средиштем и извором религиозних канона, или су и они у служби естетике зла. Ко им дозвољава и обезбјеђује „депутате“ „идеолошког кројења“ судбине? Да ли је то Апсолут, који треба умилостити како би се задобило искупљење, или су то они „центри“ који су од древних божанстава преузели ингеренције и овлашћења, а што не рећи и одређене привилегије.

Можда је овај поглед на стварност и одвише интониран доменима конспирологије, ипак је његова интенција оправдана, јер позива на мишљење и оне потиснуте теорије које будност ума одржавају корпусом искустава која „подгријавају“ сумњу у све извјеснију повезаност успутних  перона (Исламске државе) и њихове крајње станице, до које је тешко доћи, а од које добијају и инвестирану помоћ и легитимитет за њихове бестијалне чинове. Шта се догодило те фамозне вечери, тог 13. новембра? Да ли је то наметање препарације хуманости, маневар насиља без покрића, или је то аргументовано непристајање на модел саверемене глобализације, па је и с разлогом овај запис и ословљен глобализацијом страха. Како је могуће са количином такве хостилности, напасти „епицентар“ који је до јуче важио за баштиника егалитаризма и одавао отисак мултикултурализма?

Једно је извјесно, тај мултикултурализам на који се позивала Француска, само је похабана страница историје, која ће можда само знатижељном истраживачу и „лукавом уму“ послужити у крајњој сагласности са ставом да либерализам не допушта гипкост националним идентитетима и да је већ одавно прерастао у своју супротност у тзв. либерални тоталитаризам. Ако је одрживо мишљење да и данашња Француска „болује“ од „насилне деменције“, која је одбацила колонијализовану прошлост „других“, зашто су онда чести насртаји и испади, који имају  за циљ заштиту културног идентитета? Наравно, ово се односи на грађане исламске вјероисповјести, као и на њихове тежње да сачувају своју самобитност. Шта је довело до тога, да Град свјетлости, буде заточеник терористичких напада? Да ли је то сукоб секуларних вриједности са пулсирајућим елементима религиозних архетипова, који никако да ишчезну под налетима либералне идеологије? Да ли се уопште и може говорити о глобализацији која неће урушити аспекте идентитета у постмодернизму?

Овдје се прича не завршава. Најзад, пређашњи сусрет са кратком историјом и узнемирујућим таласима који су запљуснули Париз, помаже да се боље разумију данашњи геополитички односи, што је и својеврсан пледоаје за анализу стања не само у бившим колонијама, него и у препознатљивим жариштима у Сирији,као и оног искуства које већ поприма карактеристике домицилности а односи се на кризе, које су нанесене војном интервенцијом, „тако жељеног“ НАТО пакта или кризе које су изазване финансијским спекулацијама и ембаргом. Да ли је умјесно запитати се, да ли постоји други пут, који не води у пуку сервилност и опхођење према водећим чланицама те алијансе? Да ли је умјесно запитати се, да ли та флоскула, која се огледа у космополитизму, нарушава сакралну географију свих оних друштава, која се противе насилној хомогенизацији и калупираним обрасцима њиховог постојања? „Сакрална географија је одељак Традиције, повезан са структуром простора и његових својстава, са симболизмом делова света, континената, предела... Као што се човек састоји од тела, душе и духа, тако и земље, континенти, реке, мора, планине имају своју скривену, тајну, мистичну димензију, чија је структура сродна душевним и духовним световима људи…, душа земље, њена сакрална димензија спаја се с душом нације, с националном сакралношћу, и тек из те спреге и узајамног прожимања ствара се она реалност која се назива цивилизацијом, типом културе или геополитичким предосећањем. Сакрална географија , тако, проучава, дубинске тајне и законитости историје народа и нација, али не у њиховом чињеничном, већ у архетипском, духовном аспекту”[1]

У непрестаном потискивању културне и религиозне грађе, укинуо се и општеважећи онтолошки ауторитет, да би представници постмодерне епохе фалсификовали своју профаност и саздали је као артифицијелни оригинал. Дескрипција је одвише  јасна! Да ли су и наше политичке елите опијене удобним наративом, који је  на овим просторима оснажен у мантри, битан сам само ја а не народ и мислити о себи, значи постојати, а која је оснажење добила управо либералним скретањем, које је одступило од античких права и дужности?  Ово није персифлажа Декартове гноме, већ истина онога што нам сервирају политички и медијски агитпропови, не би ли нас навикли на учмалу свакодневицу и на осјећај да нам је будућност резервисана за нека друга лица, за које је бескрупулозност општевежећи квалификатив њиховог битисања.

Стога, није непримјетна опаска, да и геополитичке игре, подсјећају на једно глобално ријалити стање. Оно што их повезује, јесте стварање посебних митологема. Док велики играчи одређују правила игре, на малима је да се повинују чарима те игре. Они су и пасионирани љубитељи тих игара, само из разлога што немају снаге и жеље да се суоче са ријалити стварношћу.Да ли су болна искуства  која као багаж вучемо за собом, доказ те геополитичке драматизације која се одвија на овим просторима? Док нијемо посматрамо наше изгнантсво из постмодерног свијета, „привилегована друштава“ нас попут заводљивих „герли“ обмањују о свијетлој будућности, а наши политички лидери користе  те флоскуле као Декалог, не би ли купили још времена за своје корупционашке игре, ријалити стварност се тако одржава нашом жељом да будемо први у (не)сагледавању наше националне узнемирености, са припремљеним исходима тих гледишта.

Само што поред воајеризма, постајемо и жртве  тих глобалних „удеса“. Управо је у овим координатама садржана естетика зла, која је поменута у уводном  дијелу овог текста. Узурпативне сцене, које су Град свјетлости претвориле у Град таме, одраз су поретка симулакрума, с тим, што смо се већ одавно оглушили о истини и постали поборници једне естетике која валоризује софистицирано зло, било да је ријеч о онима који га спроводе, или о нама који га „лежерно“ прихватамо,као свакодневни ритуал и као навикавање на наш друштвени аутизам, који допушта искорјењавање онога што се до јуче звало човјеком![2]

Аутор је докторанд социологије на Филозофском факултету у Никшићу

[1] Александар Дугин, Мистерије Евроазије,  Логос, Београд, 2008, стр. 5-6.

[2] Види: Жељко Симић, Уликс и пост-постмодерна / филозофија егзистенције нестајућег субјекта, Просвета, Београд.