Досије

Мишљење

"OXI" и/или узалудан позив за коријениту промјену анестезиране Европе

Предраг Живковић, Никшић

У овом епистоларном запису, направићемо кратак осврт на конзистентан став грчког народа, који је на недавно одржаном референдум јасно рекао “не” (oxi), оном пароксизму и атмосфери преживљавања коју је наметнула Европска унија. Посебно ћемо нагласити она поља апсорпције друштвене климе, која је бар имагинативно, ако не и формално,  упућивала на изгубљени легитимитет прокламоване либералне демократије, која је у многоме измијенила античка начела, супституишући их, инаугурисаним аксиомима “слободе”. Испоставиће се, посебно у последња два вијека њене традиције, да је та слобода често прерастала у дозрели ступањ тоталитарног брендирања. Тоталитаризам је суптилно овјерио своје постојање у либерално-демократским друштвима, добивши чак и “запажен број страница” у публикацијама које су глорификовале ауторитет његових твораца. Да будемо прецизнији, ријеч је о аспектима третирања идеје либерализма, која је рехабилитовала сваки порив, који је својим перформансом “угрожености”, обезбјеђивао пуку пастишизацију њене еволуције.

Да се примјетити, да су и ”оци” либерализма, с дозом (не)трезвене редукције, умногоме одступили од античких врлина и позивали на друштвени напор, да се либерализам прихвати као дискретна религија са антиципативном еманципацијом свих слојева друштва. Међутим, у том заводљивом наративу, за “опјеваног” човјека као носиоца либералне идеје, неће бити мјеста.  Познато је, да је гносеолошка жижа либерализма похрањена у „творевинама“ рациоцентризма, који је временом постао стожерни порив и оправдавајући аксиом злоупотребе тоталитарне свијести.  Стога је и сасвим разложно наше фоку­сирање на унутрашњу трагедију и језовита преламања човјековог амбијента, које је и проузроковала либерална хегемонија.[1] Парадигма отвореног друштва и фаустовска погодба с постмодерном усплахиреношћу, постаће наметнути и пожељни образац Запада. То ће и довести до стања сусрета с последњим човјеком и “прокламованом класиком” краја историје!

Овдје ћемо направити кратак предах, и вратити се предметној понуди. Па шта бре хоће ти Грци! Зашто се бар једном не угуши тај бунт који провоцира паралисану Европу!? Зашто не прихватити удобно робовање у накалемљеним матрицама неолиберализма? И шта на крају, хоће тај Ципрас и његова Сириза; за која права се боре, кад је већ одавно проглашен “бродолом љевице”!? [2] Зар је примјерно нервирати прву хероину дисциплиноване Европе? Зашто се Грци не угледају на остале балканске контуре и филијале глобалног империјализма, које су омашком назване државама, а које доследно примјењују бонтоне понашања у културној средини те исте Империје? Грчко стилизовано “не” (oxi), експресивно је обишло свијет и подстицајно утицало на “редакције” оних покрета, који се не мире с фатумом који намећу неолиберални пророци. Брижно крило регионалног естаблишмента, није сачекало резултате референдума, па је унапријед стигматизовало понашање Ципраса и потенцирања на плебисцитарно оглашавање.

У тим политичким егзибицијама, видјели су шансу за консолидацију сопстевних редова,због тобоже, сускцесивног преношења кризе на њихово тле. Али потајно, сви понаособ су пожељели да бар на кратко буду дио или перон те слободарске реторике, јер живјети у оковима наметнуте дужничке кризе и дужничког понашања није лако. Условљени западним лабораторијским тестовима “обојених револуција”, опредијелили су се за “грејс период” владавине, која ће им донијети одређене депутате. Па зар то и није бацање рукавице у лице оним дежурним летаргичарима, који се гнушају гесла да је у политици све дозвољено, и да је морал треминолошка непознаница, а самим тим и функционално неупотребљив идиом у друштву постмодерне. Пацифистичке идеје које пласирају, измичу просуђивању понајвише стога што на њих битно утичу вулернабилно властољубље и страначко користољубље. У апсурдној збиљи, политички протагонисти „машу заставама европских боја“.Лако се може закључити, да је тешко стићи до лавиринта Европе, а камоли из њега изаћи. Ако је галантни Зевс за одузету невиност, даровао Европу накитом и копљем, шта вредније наши политички прваци могу понудити Европи.Могу да се похвале да су спавали у старом хотелу “Европа, али не и с Европом”.

Редовно сервисирање кредитним траншама од ММФ-а и њему сродних институција које служе за масовне девастације привреда, само је цијена договора који мора да се испоштује ако се планира остати на “дужем распусту” и избјећи права и дужности које имају према свом народу.  Истини за вољу, мора се признати да је грчки рефендум наметнуо идејне и идеолошке замке Ципрасовој влади. Још није у потпуности искоријењен реликт да се остане у еврозони, а исто тако, не више у контексту солилоквијума, јасно и гласовито “OXI” било је “ДА” оним алтернативама, које нуде друкчије политичке, економске, културне и геополитичке исходе. Наравно, ријеч је о евроазијском концепту, односно блиској сарадњи са Русијом и Кином. Изненада је Грчка постала важан партнер западном хегемону. Њеним евентуалним губитком дошло би до новог геополитичког преконфигурисања снага на свјетској шаховској табли, односно том архетипском непријатељу (Русији), обезбиједила би се стратешка трансверзала која би повезала и рефлектовала њена кретања по медитеранском појасу. Иако тренутни преговори Сиризе и европских кредитора, не иду на руку грчком народу, ипак им се мора признати, да је њихов глас доживљен као вапајућа потреба за коријенитом промјеном анестезиране Европе и стварању новог амбијента који ће сабрати хуманије деривате и вриједности живљења.

Аутор је докторанд социологије на Филозофском факултету у Никшићу

[1] Погледати: Симић, Ж. (2006), Преображај тоталитарне свести,Београд: Културно-просветна заједница Београда.

[2] Појам преузимамо од  Л.Колаковског