Досије

Мишљење

Аутопортрет либералне дистопије

Предраг Живковић, Никшић

У структури овог записа посебно мјесто припада моменту геополитичког обликовања свијета и свјетским тенденцијама и трендовима у XX и XXI вијеку. Контуре геополитичких процесâ, дати су посредно преко одсјечених описа западне империје која је распадом Јалтинског система, то јест двополарног модела, успоставила униполарну спиралу односа и моћи. Као нова парадигма времена, устоличена је (нео)либерална доктрина, која се јавља као секуларна теодицеја. Оно што читалац до овог тренутка наслућује, у завршном дијелу овог записа се и остварује. Какве запањујуће последице могу да изазову идеолошке заблуде оваквог типа, најбоље наговјештавају земље бившег социјалистичког система, које су вотиране идејом прогреса, хрлиле у „загрљај глобалном суживоту“.

Одговор на затекнута питања, можемо потражити и код јунака Злочина и казне, који се нашао у лавиринту духовних и секуларних идејâ, које су тражиле своје мјесто на улицама Санкт-Петербурга. Петербург је, према указима Александра Дугина, представљао раскрсницу и ламент над оним што је некада представљала царска Русија, а истовремено наговјештавао долазак револуционарног таласа са запада. Иако, револуционарно настројен, Раскољников је осјећао пулсације оних химерâ, које су биле плод новонасталих идеологијâ, односно пророштва руске револуције. То је подстакло аутора (Достојевског), да хронолошки преглед руске историје смјести у фазу прије почињеног убиства и након извршеног чина. Интеррегнум је предвиђен био за контепмлативне тренутке – како је могло бити.

Одбивши од себе есхатологију, човјек овог поднебља, постао је члан фарисејског друштва, тачније његов ревносни страдалник и мазохистички реципијент капиталистичких гримаса. Питање које се након ових хуманистички интонираних теза може наметнути неком традиционално настројеном мислиоцу јесте, да ли је могуће очекивати нову карту глобализма и политичке географије од оне која је „зацртана“ од стране западног империја? А та Империја оличава центар одакле се преносе како економске и војне тако и когнитивне и аксиолошке парадигме глобалне информације.Смисао прикључености (читај умрежености) је у чињеници преноса дозираног прогресивног полета. Постмодернизам је на просторима бивших југословенских република у својој функцији био изразито улатраколонијалан. Он је како запажа руски философ Александар Дугин, на просторима постсоцијалистичких држава, ширио „телос“ Запада. Традиција је тако у глобалном спектаклу постала персифлажни материјал постмодерне. Глобализација је постала модерна лабораторија и Прокрустова постељица на којој се испробавају промјене у људској природи.А Европа та „уображена стара дама“ цивилизовано подлежући Америци у настојању да као кукавичје јаје подметне дозирану демократију, „ваздушном капањом“ преваспитава и реорганизује конзервативне системе.

Човјек ове духовне хемисфере не само да не може да нађе смисао свог битисања у тој „десаидовској оргији глобализма“, односно оријентире вриједности, већ је неопходно да се запита да ли да уђе у ту лутајућу регату танатолошког Запада. Да ли је свијет дошао до тачке бифуркације, то јест до обликовања будућности у два правца? Да ли се треба прилагодити страни која пропагира једнополарни свијет с безусловном и неограниченом доминацијом САД, коју пропагирају и наши политички „прваци“,индоктринисани и надахнути либералним визијама „бриселских бабица“,  или се прикључити другој варијанти свјетског развоја коју  наше политичке елите амнестирају, а која се односи на вишеполарни свијет, а чије полове представља Евроазија, исламски свијет, тихоокеански и јапанско-кинески кондоминијум, и у перспективи, транссахарска Африка[1]? Колико је неоснована и неодржива прва теза, најбоље свједочи усавршавање баштињених тоталитарних резултата, искустава и инструментарија од стране бескрупулозно владајућег војно-економског притиска од стране САД и њених сателита. Тако су САД по свим параметрима потврдиле улогу онога што је од модерног доба гравитирало као стадијум идеолошке реализације новог вида тоталитаризације свијета.Кад се тако пројектује свјетски поредак, јавља се пријетња не само националним културама, религијама и етносима, већ прије свега пријетња човјеку.

Службени задатак либералне доктрине јесте огољени појединац, атомизован и отуђен од своје подсвјести, културе и психе. Да ли је аксиолошки и афирмативни излаз и просперитет садржан у евроазијском концепту? За горе поменутог геополитичара А. Дугина, евроазијство је антиглобализам и извјесна позитивна философија. То је глобални револуционарни концепт који у овом вијеку обавља функцију социјал-револуционарних покрета прошлог вијека, који у потпуности одбацује хибридни атлантски систем вриједности.Та интеграција старог свијета, заснована је на озакоњавању вриједносног система историје и културе, гдје је природно сучељено вјештачком, културно – цивилизацијском. У својих седам етапа, евроазијство представља нову, концептуалну и семантичку поливалентсност тог термина, закључиће Дугин. Зар у проспектима сјеверно-атлантске алијансе и њеним акцијама у успостављању сателита (последњи је свакако у Украјини) који отворено пропагирају антируски и антиправолсавни курс, не провијава гесло и геополитички аксиом који је зацртао Хелфорд Макиндер, „да онај ко контролише Евроазију, контролише читав свијет.“ Сразмјерно, дакле, опасности коју у себи носи западна империја и њен уоквирени инструментаријум НАТО, вјероватно је то и најтежа тоталитарна еволуција. Снажна Русија, у визури православног лагера, обнавља  нови историјски формат и православни стожер за интеграцију. Узевши у обзир нову парадигму, објашњења и геополитичке процесе,и наше искуство са Западом (сјетити се 1999.г.), потребно је пружити шансу новој политичкој философији евроазијству, која је у потпуности супротна досадашњим свјетоназорима, јер она је глосолалија народâ, култура и традиција (А. Дугин).

Аутор је докторанд социологије на Филозофском факултету у Никшићу

[1] погледати Александар Дугин, Основе Евроазије