Досије

МИШЉЕЊE

Wind of change у Републици Српској

Aутор: Војислав Савић

Суштинске промјене морају доћи изнутра

Прво полувријеме у борби за власт у Републици Српској је приведено крају - гласање је завршено, гласови (коначно!) пребројани, мандати (скоро па) додијељени - а побједника још увијек нема. Оно јест, на основу тренутног односа снага назиру се, или се бар могу претпоставити, контуре будућих структура власти, али све је то још увијек магловито и још има простора за те, дуго најављиване, промјене, али у другом полувремену.
А то, друго полувријеме је већ увелико у току - предизборне кампање су већ заборављене, дојучерашњи политички противници који су категорично тврдили да не би ни за живу главу коалирали са А или са Б, данас већ разговарају преговарају, договарају функције, обећавају премијере, министарства, чудаства… међутим, све је то дио демократског процеса, колико год нам изгледало рогобатно и бесмислено.

Поларизација поља политичке борбе

Једна од ствари које можемо са сигурношћу утврдити је то да су политички субјекти окупљени око Савеза за промјене успјели у својој намјери да поларизују поље политичке борбе у Републици Српској (што и јесте био сасвим легитиман политички циљ), те су у одређеној мјери гласачком тијелу наметнули референдумску атмосферу сужавајући могућност изборног понашања на опредијељење ‚‚за или против Додика”.
Они, са друге стране, осим тога нису ништа друго квалитетно ни понудили јавности. Никакав конкретан циљ (осим свргавања Додика), никакве јасне визије у том ‚‚новом” приступу у вођењу РС, никакве нове политике које би заиста биле нове, и иза којих би искрено стајали. Резултати избора су то и потврдили. Као што су потврдили и чињеницу да је народ и након локалних избора 2012. године због лоше политике поново казнио СНСД, само овај пут много озбиљније.
Када би анализирали гласове које је добио Савез за промјене претпостављам да би добар дио те структуре представљали они гласови који су усмјерени ’’против Додика“, а не за ову или ону конкретну политику. Разлог томе ваља тражити у изразито тешкој економској и социјалној ситуацији која, узгред буди речено, и даље тежи погоршању и не даје назнаке макар и трачка свјетлости на крају тунела. А о духовном и моралном клонућу не треба ни говорити, јер шта год да се о том понору каже – мало је.

Зашто ‚‚промјене”?

Народ, апстрактна, непредвидљива и неурачунљива политичка заједница каква јесте, не трпи анализе и настоји омогућити сваком свом (па и најглупљем) појединцу компас у виду најмањег заједничког садржиоца – а то је увијек симплификована слика стварности у којој нема мјеста за, рекло би се пречесто, компликовану реалност.
Са друге стране, на индивидуалној равни, што више ти се власти нађе у рукама утолико ти се повећава и одговорност коју ћеш за посљедице свога владања сносити. А додамо ли томе и Ектонову чувену максиму ’’свака власт квари – апсолутна власт апсолутно квари“ закључићемо да заједно са већом влашћу долази, поред одговорности, и више изазова са којима се, као људско биће, мораш носити. Дакле, ако уграбиш власт, друштво ти намеће одговорност, а сопствени его намеће ти искушење.
У свјетлу горе реченога, апсолутни владар Републике Српске током претходних 8 година био је Савез независних социјалдемократа на челу са Милорадом Додиком, и разумљиво је да је он тај који се први нашао на удару народног незадовољства и друштвене биједе.

Такав развој догађаја је у суштини и разумљив, с обзиром на велики број локалних кабадахија који су, скривајући се иза Додиковог имена и плашта СНСД-а, дали себи за право да управљају локалним јединицама попут средњевијековних феудалаца - само без оног старатељског елемента и патерналистичког односа према својим тежацима. Додик је, бавећи се високом политиком и претјераном бригом за очување ‚‚цјеловитости Републике Српске” заборавио на проблеме који су се намножили унутар самог тог бастиона којег тако срчано настоји одбранити.

Од чега се промјене састоје?

Све ово говорим у циљу да дођем до кључног појма овог текста - а то су промјене. Кад се узме у обзир ситуација коју сам у претходним пасусима настојао у кратким цртама образложити, није ни чудо што је та ријеч постала толико пожељна у јавности, али и атрактивна на политичком тржишту. ‚‚Народ” мисли да ће тек пуком промјеном политичких фигура доћи до промјене стања на боље, и претпоставља се да ће ‚‚ови други” сами по себи боље да раде.
Међутим, ја бих појам ‚‚промјена” измјестио са тог терена, и позиционирао га у контекст политичке културе и односа према политичком систему.
Кључна ријеч која дефинише тренутни однос народа према власти и држави, али и однос носиоца власти према самој власти јесте - неодговорност. С тим да неодговорност носиоца власти директно произилази из неодговорности самих гласача - грађана.

Први пут када народ допусти људима који обнашају власт да се понашају како им воља, по аутоматизму дају легитимитет сваком сљедећем који дође да ради то исто, јер очекује да ће са супротне стране изостати одговорна реакција. Када се једном створи такав ланац, никаква персонална промјена више неће помоћи народу да се ослободи окова неодговорне политике, осим промјене комплетног односа према институцијама државе - а то већ задире у домен политичке културе. Да ли ћемо, за промјену, бити вриједни, марљиви, свјесни и одговорни грађани, или ћемо бити летаргична и, на моменте, разуларена гомила која руши све пред собом, па кад се умори, поново тоне у дубок сан и онда опет пушта да иде све по старом?
Управо у том сегменту треба бити непоколебљив и категорично инсистирати на промјенама. Свака друга промјена биће бесмислена, или неће бити уопште.

Пост фестум

Пост-изборна атмосфера у Републици Српској је таква да нити је Савез за промјене добио прилику да нешто значајно мијења, нити је владајућа структура добила потврду да ће се и даље моћи звати владајућом. Неколико промјена на политичком плану ће се у наредном периоду сигурно догодити, нажалост, не у оним епским размјерама које сам описивао и призивао у претходним пасусима, али шта да се ради.
Прва промјена је та да СНСД више неће бити суверени владар како Републиком Српском, тако и српским квантумом власти на нивоу БиХ. Број мандата у Народној скупштини РС унутар коалиције СНСД-ДНС-СП смањен је на једва одрживу већину од 42/83, тако да ће се на сваког посланика мотрити свим могућим очима и ушима. Можда можемо очекивати и да, већ одавно запуштена, Народна скупштина РС добије на важности у наредном мандату, али отом-потом.
Друга промјена се очекује и унутар самог СНСД-а, који се мора позабавити интерним проблемима и нагомиланим смећем унутар саме странке, нарочито на локалним нивоима, али и сумњивим и корумпираним директорима за чији рад ће грађани првенствено окривити СНСД и Милорада Додика (као што већ и јесу), а то се одражава на изборне резултате.
Трећа промјена требала би да се деси унутар самог опозиционог блока. Научили су лекцију (бар се надам) да се избори не могу освојити пуким ослањањем на бијес народа усмјерен против Додика, те да је за неке озбиљније резултате ипак неопходна оригинерна политичка идеја и визија, коју они овај пут нису понудили.
Заправо, основна површинска промјена јесте то што се полуга апсолутне моћи помјерила са позиције на којој стоји Додик на ничију земљу, и сада је свима недостижна, а опет свима испред носа.

Wind of change

Не десе ли се, међутим, суштинске промјене, револт и незадовољство ће већ пронаћи пут да испливају на површину и казне све учеснике и саучеснике у овом злочину без предумишљаја, или ће једноставно ресетовати систем па ћемо морати све испочетка. А не вјерујем да смо, за такав један подвиг, спремни.
Једини начин да се дође до промјена јесте да се дисциплинују људи који обнашају власт, да им се наметне одговорност као императив без којег не смију ни помислити да засједну у фотељу и проговоре у име неке институције. А тога опет, не може бити без преузимања одговорности од стране самог грађанства, а то значи да будним оком пратиш онога коме си дао легитимитет да те представља и коме се дао кључеве доброг дијела друштвене моћи.
Не знам, заиста, како ће се ова наша епопеја завршити, али у једно сам прилично сигуран – не вратимо ли одговорност тамо гдје јој је мјесто, неће на добро изаћи.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса