Блог
Богдан Поповић, антологија и критика
Јован Крушић
Почетком 20. вијека књижевна критика достиже једнак ниво угледа као и остале књижевне дисциплине. Њен културни значај скоро да је вреднован као и сама књижевна продукција, што јесте тадашњи европски тренд, који продире (или се „увози“) и на српски културни простор с намјером да критичарски утицај, да сâмо оцјењивање и вредовање књижевног стваралаштва допринесе извлачењу из песимистичних тонова. Друга је страна приче, што су многи репрезенти тадашње нихилистичке струје у српској књижевности данас веома естетски вредновани. Било је потребно да се приближава Европи, да се усвоје европске вриједности, јер духовно стање српског народа било је крајње песимистично, па је из почетне позиције било врло тешко доћи до до неког позитивног, општег обиљежја. Критичари су стога добили посебну улогу.
Палавестра наводи да су критичари тежили да приступе књижевности на два начина „споља, тј. пратећи дејство идеја и значења; изнутра, тј. испитујући форму и структуру књижевних уметничких дела“. Писци који су стварали под утицајем европске књижевности, дали су могућност критичарима да дођу до изражаја и књижевна критика добила је на зрелости, сигурности и естетици. Подјеле су биле доминантне и често су силазиле са поља књижевости. На тај начин није могло доћи до цјеловитог идејног, стилског, јединства, иако је постојала одређена врста усагласја.
Ауторитети који су били репрезенти на пољу критике су Јован Скерлић и Богдан Поповић. Богдан Поповић је био европски ђак и човјек који је на својој катедри утицао на будуће интелектуалне ствараоце. Допринос модернизацији српске књижевности пружила је његова „Антологија новије српске лирике“. То потврђује и Предраг Палавестра, наводећи да је она „с једне стране представљала објаву и примену теоријских позитивистичко-емпиријских начела естетичке критике; с друге стране она је афирмисила нова мерила песничке лепоте“. „Антологија“ је представљала збир свих књижевних начела и морала је бити „цела лепа“.Она није била само скуп пјесама, већ и израз естетског става. Палавестра се позива на критичаре који јасно пишу да они који у ту „Антологију“ „нису унети, заборављени су“. Та „Антологија“ је била веома важна за српску књижевност 1911. године, када је објављена. Поповић је сам записао да „емоција и интелект заједно производе дејство“. То можемо да кажемо за његову „Антологију“. Постављало се питање којим критеријумима се руководио антологичар. У свом предговору, аутор објашњава да је уврстио оне пјесме у којима преовладава осјећање. Поповић је на тај начин поставио озбиљне књижевне стандарде. Посебан печат дао је Јован Скерлић, који сматра да она чини част „српској критици и српској поезији“. Наравно, Скерлић предочава бојазан да ово дјело неће наћи пут до читаоца и да може наићи на неразумијевање.
Јасно је да је критика Богдана Поповића била естетичка, а не импресионистичка. Савремена критика то препознаје и третира га као зачетника естетике књижевности или естетске критике. Тако виђење препознају многи критичари, који увиђају да се Поповић наслонио на ону критику коју је започео Љубомир Недић, која је вредновала естетска начела, а не политичка или социјална. Такође, очигледан је утицај и енглеских теоретичара. Аутор „Физиолошке естетике“ Грант Ален посебно је утицао на Богдана Поповића. Такав закључак износи и Палавестра, записујући да се код Поповића препознаје отклон од традиције Светозара Марковића, која је била страначка.
Часопис „Српски књижевни гласник“ дао је потпуну афирмацију књижевности и посебно књижевне критике као самосталне књижевне врсте. Тај часопис је постао тачка око које су се окупљале идеје модерне српксе књижевности. Више је разлога због који је важан „Српски књижевни гласник“. Поповић је покренуо тај часопис и кроз њега „дефинисао нови појам критике и тај појам представља најчвршћу и најцеловитију обраду појма ‘критика’ у целокупној српској књижевности“. Понављао је да је страна књижевност потребна српској, што се свакако може видјети у његовим критичким наступима. Треба напоменути да Богдан Поповић није наступао као књижевни идеолог, већ из позиције професора, као интелектуалац, предавач, васпитач. Имао је лоших процјена, као и Скерлић, али свакако не може се на основу тога судити Богдану Поповићу. Када посматрамо ствари ретроспективно, поставља се питање: Ко данас може себе да сврста у ту категорију, у такве естеско-критичке стандарде, те која је улога књижевне критике у савременом времену? С једне стране, имамо доминацију универзитетске, професорске, критике, чији рад је за поштовање, док, с друге стране, јесте сасвим изгубљен ауторитет или аутентичност критиачара какви су били Скерлић, Поповић, односно након Другог свјетског рата, Зоран Мишић или Борислав Михаиловић Михиз. Данас постаје тренд да практичари књижевности истовремено постају и њени теоретичари. Опет, то може бити сигнал да и самим писцима недостаје ауторитет критике, јер универзитетско, професорско, тумачење често се своди на школске интерпретације, а још чешће се у томе препознаје читање ове или оне методе, док сама књижевна дјела остају некакав беживотни материјал.
У савременом времену велику улогу играју и издавачке куће, часописи, књижевне награде и уређивачке политике медија. Данас су то кључни фактори који утичу на аутентичност књижевних дјела и не можемо рећи да је сва кривица на ауторима. Критичари служе као једна врста информативне агенције, из позиције читаоца. Нажалост, то је позиција на коју критичари пристају. Данашња позиција критичара подјсећа на улогу статисте у неком филму.
