Блог
Витомир Вито Николић (1934-1994)
Зауставите планету, ја хоћу да сиђем
Јован Крушић, Никшић
Никшић је у вријеме СФРЈ био веома значајан град и много је личности које су биле аутентичне у разним областима друштвеног стваралаштва. Не постоји област у којој град пива и челика није имао неко звучно име. Имао је познате џудисте, каратисте, кошаркаше, фудбалере. Када се говори о музици незаобилазно име је Миладин Шобић. У свијету филма ту је Живко Николић. На пољу сликарства ту је Жарко Војичић. Наравно, личност која је свима позната је Витомир Николић, познат под надимком Вито.
Године 1934. Вито се родио у Мостару. Почетком Другог свјетског рата у априлу његова породица бјежи у Никшић. Имао је ту трагедију да од једне бомбе изгуби свог брата и друга, а он бива рањен. Италијани су 1943. године убили Витовог оца. Вито се касније вратио у Мостар и живио код тетке, да би се потом поново обрео у свој Никшић. Након рата живио је у дому за ратну сирочад.
О том периоду Вито је записао како му импонује што је рођен у граду једног Шантића, Ђоровића, Матвејевића, али је требало да се роди у граду својих предака. Касније је увијек апострофирао да је комплетан Никшићанин, иако дуго ради у Титограду. На Никшић је гледао из посебне перспективе. У тадашњем Титограду радио је дуго година као новинар у „Побједи“. У новинарству је препознао мане и предности. Остало је записано:
„Новинарство ауторско, репортерско, врло је згодно и као подсјетник писцу касније, кад се ‘смири’, стекне искуство, да се врати неким темама, тако неке моје биљешке са путовања данас већ личе на једну фину мемоарску грађу. Увијек сам имао комплекс да нијесам ништа рекао пишући о некој интересантној теми на само двије – три шлајфне, али данас, кад погледам те текстове, видим да је оно есецијално што је требало забиљежити – забиљежено. А оно друго новинарство – политичко, оно је погубно за човјека који хоће да се бави поезијом. Јер, то је заиста неспојиво: политика и поезија.“
Његова свестраност, луцидност, дала му је за право да препозна смисао поезије. Иако је тежио да његова поезија одудара од политике, пракса је то често демантовала. Остала је записана анегдота да је на градском тргу, када је угледао командира никшићке полиције, Вито добацио:
- Живио командир!
Командир, који је већ навикао на пјесникове несмотрене потезе, узврати:
- Живио, не живио, ноћас ћеш остати без бесплатне вечере и конака!
Витово пјесничко дјело представља трајну вриједност. Пут од ратног сирочета, затим туберкулозе коју је имао, нису га повукли у амбис. Напротив, тај бол аутор је исказао кроз умјетничко дјеловање, боемски живот, кафанско рецитовање. Велики пријатељ Бране Петровића, своју прву збирку пјесама објавио је 1962. године под насловом „Друмовања“, затим „Сунце, хладно ми је“ 1968. године и „Стихови“ 1981. У свим тим пјесмама читаоци могу да препознају једну искреност, лиричност, једноставност форме, меланхоличан тон који и данас прихвата млађа генерација. Уочавамо да у својим пјесмама Вито нема досљедну форму, већ се поиграва са жанровима. Ту уочавамо веза коју критичари виде, између Јесењина и Вита. Она није само тематска, већ и животна. Критичари су то препознали као духовну сродност која постоји. Вито је сам записао да је Јесењинове стихове записивао од професора и студената са којима се налазио у Брезовику, који су му рецитовали. Заједнички именитељ јесте склоност ка аутоапострофирању, цитатности. Потврда те блискости лежи се у чињеници да је Вито препјевао Јесењинову пјесму „Писмо мајци“. Све то је додатни мотив одређене блискости коју читаоци могу да препознају када читају пјесме никшићког боема. С друге стране, иако је Витов ауторитет у књижевним круговима био заступљен, аутор је увијек истицао да није није писао поезију како би био познат писац. Постао је познат после суђења са Микијем Јевремовићем. Записао је да су жељели да цензуришу један његов стих из пјесме „Писмо мојој учитељици“, али је он то одбио. Нису жељели да је уврсте у читанке, осим ако би стих „драга госпођо учитељице“ промијенио у „драга другарице учитељице“.
Када се говори о тематским и мотивским основама, књижевна критика их дијели на четири блиско повезана мотива: друм, жена пјесма и смрт. Једна од најпознатијих пјесама „Друмови ће пожељет лудака“. Друм је лајт мотив, који из читалачке визуре и слободе можемо интерпретирати као алтер его Вита Николића. Драгица С. Ивановић је написала да је друм Вита Николића „симбол живота, али једног специфичног живота, бунтовног и разбарушеног, живота који се не може сместити у неки универзални калуп, живота који се опире осредњости“. Пјесма „Друмови ће пожељет лудака“ посвећена је Павлу Вујисићу. Колико је био цијењен међу студентима свједочи једна анегдота, са једног књижевног скупа у Сарајеву. На том скупу требало је да говори и Вито Николић, међутим, учесници су сматралаи да, с обзиром на своје образовање, Вито не би био интересантан публици. Када је Изет Сарајлић најавио крај скупа и позвао публику на разговор, оз публике је устала једна дјевојка и рекла:
„Ми смо у публици примијетили црногорског пјесника Вита Николића, па бисмо вољели њега да чујемо.“
То је прихваћено уз франатичан аплауз.
Иако су брезовачке тополе пратиле Вита до посљедњег дана, велики ударац добио је при крају живота. Без жеље да учествује у ратној пропаганди, добија отказ у „Побједи“. Посљедње године живота провео је у тишини свога дома, без књижевних манифестација, сакривен пред страхотама рата. Напустио је овај свијет 1994. године.
Много је анегдота које је Вито оставио за собом. Од оне која говори о озбиљноје тучи дјевојака, која је настала због неслагагања око тога ко је бољи пјесник, Вито или Лесо. Свакако двије најпознатије су ушле у антологије. Једном приликом када је Вито у кафани говорио о другу Титу и тренутној власти, дежурни шпијуни су то пренијели и полиција је дошла. Ухватили су једног човјека, међутим, конобар је довикивао да су ухватили погрешног и рукама показао на Вита. Пјесник је одговорио:
- Такнуто, макнуто.
Такође, у једној кафани Вито није имао пара да плати рачун, па је конобар питао да ли да запише. Вито је рекао:
- Пиши пиши, да видиш како је живјети од писања.
Животна филозофија великог пјесника најбоље описују стихови:
„Нека ме не буде кад будем престао да волим
јер тада од мене не би остало ништа
-можда само угарак неки голи
од читавог овог великог огњишта“
