Блог

Свијет у очима Сарамага

Јован Крушић, Никшић

Живот и дјело Жозе Сарамага чине велико богатство португалске књижевности. Својим радом постао је једна од асоцијација на град Лисабон. У књижевној критици третиран је као један од најутицајнијих стваралаца 20. вијека. Успијевао је да изазове оштре нападе и бурне реакције. Његове ријечи сваком читаоцу помажу да се у свијету не понаша као слијепац, или како је сам записао, папагај.

Сарамаго је записао да ријечи нису дате човјеку да би прикрио мисли. То се може рећи за његово стваралаштво. Кроз ријечи су се јасно видјеле његове мисли, али оне нису наилазиле на разумијевање читалаца. Сви ,који су били сакривени иза лажног морала, су јасно видљиви и окарактерисани.

Сарамаго је рођен у веома сиромашној породици, Није имао новца за боље школовање те је завршио машинбраварски занат. Необично је да је у тој школи био предмет португалски језик и књижевност, гдје је имао уџбеник португалског језика, који му је промијенио живот. Сопственим новцем, позајмљеним од пријатеља, књиге је купио тек у 19. години. Свог школовања дотакао се у говору приликом додјеле Нобелове награде:
„После свршетка курса, две године сам радио као механичар у једном сервису за оправљање аутомобила. У то време већ сам често посећивао вечерње отворене часове једне државне библиотеке у Лисабону. И тамо сам, без помоћи или саветовања, изузев из љубазности, стицао читалачки укус, тада већ изграђен и рафиниран.“

Касније је радио као новинар, публициста, преводилац, уредник више часописа. Књижевности се предаје од 1975. након војног пуча, тзв. Каранфилске револуције. Године 1991. преселио се на шпанска Канарска острва,  након цензуре дјела „Јеванђеље по Исусу Христу“ и бројних напада који су услиједили. Ти напади спријечили су његову кандидатуру за Европску књижевну награду, уз објашњење да то може бити веома опасно по католике.

Књижевности политика су у средишту интересовања . Његова дјела немогуће је одвојити од политике. Ту се крију и ставови које је он пропагирао. Сматрао је да књижевност, као и друге гране умјетности, имају утицаја на друштво, па је обавеза свакога да помогне грађанину. Демонстрирати и само демонстрирати, да би власт схватила да овај свијет треба да се мијења, то је пропагирао Сарамаго.

Религију и демократију је доводио у везу. Демократију је видио као велику илузију људског рода, јер она помаже само оним недемократским институцијама да владају свијетом. С друге стране, религију је посматрао као велику заблуду и све религије заједно „немају разлога за постојање осим смрти“. Познато је да је био комуниста, али тај однос према религији није проистекао само одатле.

У својим дјелима преиспитивао је хришћанске законе и ликове из Библије. Тако ће у роману „Каин“, Бога приказати као негативца, а Каина као свједока свих божјих непочинстава. Бог је непромишљен и потпуно незаинтересован за свијет. Критичари су дјело описали као „бласфемију Старог завјета“.

Највише полемике изазвало је дјело „Јеванђеље по Исусу Христу“. Више је елемнета који су необични, почевши од самог наслова, јер јеванђеља која познајемо нису у наслову имали личност попут Исуса Христа. Ако знамо да јеванђеље значи „добра вијест“, препознајемо у роману једно ново и другачије читање Библије. Овдје се не користи форма јеванђеља, нити се ради о анти-јеванђељском дјелу, већ се ради о роману који настоји на преиспитивање историјских догађаја и хришћанских догми. Дјело се не бави само положајем Бога, анђела, Исуса, већ и положајем мушкарца и жене. Ту се описује недостатак комуникације који не дозвољава да се успостави срећа. Аутор свјесно упућује читаоца да преиспита вјеродостојност лика и дјела Исуса Христа. Проблематизује се све што је везано за Исуса и ту видимо колико је Сарамаго спреман да се поиграва. Одлази до те тачке да интересе бога и ђавоља поставља на исту раван.

Ово дјело је довело до сукоба Сарамага са Ватиканом. Поједини критичари напомињу да је тај сукоб више политички него теолошки, па је од стране ватиканског критичара прозван као „популистички екстрем“ и „антирелигијски идеолог“. Анимозитет према Сарамагу остао је и након смрти аутора. Ватикан не прашта.

Као читаоци, потребно је да се дистанцирамо од сваког личног става, да би на тај начин боље разумјели ово дјело и Сарамага као писца. Слијепци који могу да виде, али из неког разлога одбијају да виде, набољи је опис човјека и мотив који се може препознати у сваком дјелу Жозе Сарамага.

Када говоримо о Србији, Сарамаго је имао допиноса. У вријеме када је цио свијет пожурио да укаља образ срамним бомбардовањем Србије и Црне Горе, Сарамаго је стао у нашу одрбану:

„У балканкој трагедији већ постоји један губитник – Европа. Није могуће да један савез , створен ради одбране, предузме необјављени рат, да бомбардује само ради бомбардовања и то наочиглед немоћних европских политичара и равнодушних Европљана, који су лишени чак и способности за гнушање.“

Умро је на Канарским острвима 2010. године. Године 2013. његова супруга је посјетила Сајам књига у Београду.

Кад кажем Португал, мислим Сарамаго. Сарамаго је писао поезију, прозу, драму. Они ће наћи пут до нашег читаоца. Андрић је записао у свом есеју:

„Срећни сте и мирни: У Португалу сте“.

Ако читате Сарамага, у Португалу сте.