Блог

Национални мит и домаћи филм

Растко Лончар, Нови Сад

Већ, дакле, Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, из 1911. године, сведочанство су о жељи да се седма уметност искористи и у циљу овековечења краљевог претка, уз све импликације које би, поређењем владавине двојице у народу омиљених владара, нужно проистекле.

Ситуација после Балканских и Првог светског рата, након „освећеног Косова“ и албанске голготе, након Солунског фронта и свега онога што данас узимамо као метонимију Србије у Великом рату – Милунке Савић, Момчила Гаврића, Надежде Петровић, 1300 каплара, војвода Степе и Мишића, Цера, Колубаре и Кајмакчалана, „Тамо далеко“ и „Плаве гробнице“ – другачија је. Занимљиво је запитати се зашто филм, као медиј, није постао делом културне политике Краљевине СХС, потом и Југославије, све и да се има у виду чињеница да су филмови снимани у овом периоду били углавном у приватној продукцији (што је делом и последица неспремности државе да инвестира у седму уметност)? Да ли се жељу за прослављањем коначног уједињења југо-Словена, која је у нас присутна још и пре Ђачког растанка и Илирског покрета, заиста моглo заснивати само на бановинама које су биле мултиетничког карактера, какве су биле и химна – чисто естетски посматрано: нескладна, као и покушај Горана Бреговића да, на Ћирибирибели, искомбинује „Лијепа наша“ и „Тамо далеко“ – и грб са троделним штитом? Како се догодило да, једини филмски запис о Првом светском рату буде „Голгота Србије“ Станислава Кракова, а и она, по неким изворима, цензурисана у једном тренутку?

Други светски рат је донео државу која је била формирана на сличним темељима као и претходна, само што је у овом случају постојао други, како кажу математичари, „најмањи заједнички садржалац“ за све народе тадашње Југославије: Народноослободилачка борба на челу са другом Титом. До 1948. године, делује да је НОБ била значајна и као „ослободилачка“, али и као „револуционарна“, док после сукоба са Информбироом, као да долази до потребе за стварањем својеврсног југословенског национализма у циљу одбране од отпужби осталих земаља наследнице Коминтерне. Југославија, сама за себе, постаје (Интер)национала у малом, а НОБ постаје камен темељац новог идентитета: слобода плаћена крвљу.

У филму, већ 1946. године, у совјетској ко-продукцији, видимо глорификацију народног устанка (У планинама Југославије), мада је ситуација постала нарочито занимљива стварањем, за ово поднебље типичног, жанра „партизанског“ филма, тј. „југословенског вестерна“ (у другим земљама, Источног блока, жарн је просто био „ратни“). Спектакуларност многих од ових филмова, постигнута је учешћем јединица ЈНА, многи су, макар деломично, добијали републичке дотације, и њихова жанровска – о историографској је већ доста дискутабилније говорити – вредност опстаје и данас. Филмови Вељка Булајића и Жике Митровића, Хајрудина Крвавца и Фадила Хаџића, и данас су интересантни, макар у оквирима жанра акционог, тј. ратног филма. Оно што је карактеристично за већину филмова, јесте супротстављање индивидуалног и колективног интереса, где је колектив односио превагу: од Три Александра Петровића до Глувог барута Бате Ченгића, уз све ломове појединца, интерес народа је био изнад свега, он је побеђивао.

Интересантно је обратити пажњу и на „ничим изазван“ Марш на Дрину поменутог Жике Митровића: филм који говори о Првом светском рату, а који одлази толико далеко да има сцену у којој се чује чак и „Ој, Србијо, мила мати“, незванична химна Недићеве Србије, суштински је ратно остварење без уочљивог националног префикса. Оставља утисак документа о судбини поједин(а)ца у рату и жртвовања личног у корист заједничког.

Романтичарски, Бој на Косову Здравка Шотре и Љубомира Симовића, филм је који је упечатљивошћу реплика и монолога, остварио већи утицај и продор у општу културу, пре него да је снимљена реконструкција стварног изгледа битке и премиса које су до ње довеле. Свака реченица као аксиом – на страну што турска војска изгледа као да је избегла са чаушесковске букурештанске пијаце и на плинским боцама препловила Дунав у потрази за вегетом – оно је што је овом филму обезбедило место у колективној свести и, у времену када су национални митови конституентских народа Југославије неповратно испливали, означило почетак краја тзв. југословенског националног мита.

(Интересантно би, дигресија, било обратити пажњу на то како је данас третиран југословенски национални мит: некада је био заснован на народноослободилачкој борби, али је услед ревизионизама и погоршања економске ситуације, прерастао у југоносталгију: „црвени пасош“, нови вал, „Yugo 45“ и „кредит који поједе инфлација“.)

Тек од краја двехиљадитих долази до поновног испитивања националног мита, овог пута: о Првом светском рату. Свети Георгије убива аждаху, који у центар збивања поставља судбине војника инвалида, са којима жене варају мужеве који су отишли на фронт. Рат постаје секундарна брига,отаџбина терцијарна, војник се жели само вратити кући да буде крај жене (и убије комшију). Интересантно је да, иако оваквих мотива имамо већ у првим послератним годинама, у прози (Црвене магле, на пример), иако у Маршу на Дрину такав наратив није присутан.

2014. снимљен, Бранио сам Младу Босну супротставља фактографско ревизионистичком, које је у Европи узело маха. У последње време, изашли су и Заспанка за војнике и Краљ Петар I, те Немањићи, а такође и два остварења Драгана Бјелогрлића која теже да надокнаде оне пропусте карађорђевићевског искључивања филма из културне политике, и прикажу реалност (и све завере које уз то иду, уз обезбеђивање веризма појавом историјских личности и њиховом уметничком интерпретацијом) међуратног периода: Монтевидео, Бог те видео! и Сенке над Балканом.

Чему, заправо, ово класификовање на периоде?

Напросто, у времену када се треба определити према светском и сопственом, глобалном и националном, потребно је истаћи важност филма као медија који има значајног удела у формирању националне свести и реинтерпретирању националног, тј. конститутивног мита, тим пре што у нашој култури постоји снажан дисконтинуитет, на који је потребно реаговати. Већ на примеру Првог светског рата, од акционог Марша на Дрину до Краља Петра Iкао својеврсног Хамлета, бића сумње и преиспитивања, уз нарочито постмодерно обраћање пажње на „друго“ Срђана Драгојевића, видљиво је да се у последњих десет година покушава пронаћи савремен одговор на питања потискивана деценијама, а која су значајна за позиционионирање нашег народа у историји Европе и света.

Остаје само бојазан: шта следи након Равне горе, ако је већ мит о српској војсци у Великом рату претрпео овакве интерпретације – притом их се не жели квалификовати као нужно добре или лоше, нити се могућности интерпретација желе да оспоре?

Једном када и друга питања дођу на ред, остаје само нада да ће културна политика Србије обухватити и поље филма као значајног медија и сагледати његове могуће примене у циљу поновног, након дугог дисконтинуитета и лутања, конституисања националног идентитета и спречавања његовог прерастања у носталгију.