Блог

(2. део)

Смрт читаоца

Растко Лончар, Нови Сад

Но, може ли се, треба ли се судити о непрочитаној књизи? Теза је та да се у том случају не суди о ономе ко је књигу написао, не суди се о самом тексту, већ о ономе који је чита.

Појашњење: постоји издавачка политика, односно, поетика. На основу истраживања тржишта или неког унутрашњег пркоса или идеолошког убеђења, издавачи одлучују шта ће издавати и слутим да у добром делу случајева издавачи диктирају лектиру, пре него што то чине Читаоци.

На примеру поезије: у великим, корпорацијским књижарама, поезија коју се може затећи, класичног је типа, за оне који нису сасвим сигурни да лирика, која је настала после 1914, уопште вреди. Романтичари и аутори модерне, у лепим издањима, нешареним корицама, тако да изгледају узвишено. Верујем да је избор на њима не само због необавештености и скепсе Читалаца, већ и потенцијално због (не)плаћања ауторских права.

У оним књижарама које су више lounge типа, где само што не почну да изнајмљују пиџаме својим муштеријама, налази се поезија савремена, она благо херметична за (не)схваћене душе, савремена у својој интелектуалистичкој удаљености од просечног човека, она поезија усамљеничког космополитизма. Књижаре које се фокусирају на уџбенике, не разликују се много од оних првих, с тим што дизајн овде чини да лектира пре изгледа као мучна обавеза, него статусни симбол.

Онај који не пристаје на компромисе и држи до свог читалачког идентитета, осуђен је на антикварнице и куповину преко мреже.

Преча је потреба да – и притом нека ово не буде схваћено као топла вода – књига буде продата, него издата. Овакво што захтева масовну производњу те, са једне стране подилажење укусу (или образовању?) Читалаца, а у перспективи и формирању истог. Слутим да ће Читалац пре пробати куване скакавце него да чита Тодора Манојловића.

Текст, теоретски гледано, може да буде само ткиво цитата, како каже Барт. Али у пракси, он је и носилац емотивног и интелектуалног набоја, он има могућност да промени Читаоца. Барт, делује ми, овај однос посматра сувише једнострано, као да је Читалац тај који даје значење тексту, тј. Писању, остављајући мало могућности да Писање делује на Читаоца.

Што стварност оповргава.

Стога, могуће је да није у реду, али постоји унутрашњи порив у човеку да књигу не прочита ако му је препоручи особа у чији Читалачки укус сумња, односно, уколико особа не уме да артикулише своје искуство Читања. Или када види корице. Шарене књиге, са кључним речима преточеним у слике на омоту, да се нацрта о чему се ради, путем симбола, да се свако иницијално пронађе. Цитачићи Књига године! који напросто буде жељу за инатом. Лица људи који носе књигу, пролазници у возилима ГСП-а који, са несхватљивим поносом, говоре како су за три дана прочитали чак половину књиге од стотину страна – а у питању је сенти-ментол бомбоница! – питања постављена запосленима у књижари, куповина књига у три пари сто динари акцијама, магнети и обележивачи не више за страну, него за ред где се стане, све то потписнику као опсесивном Читаоцу смета, иритира, провоцира, ствара осећај мучнине једном када се задеси у књижари.

И тада, сматрам да имам право да желим да одбијем да се нађем у маси! И да имам право да књигу негирам на основу издавача, корица, оних који ми је препоруче, на основу израза лица оних који је купују или читају на плажи, тих микроскопских тренутака на основу којих очитавам да се неко осећа унапређеним у било ком погледу – емотивном, интелектуалном, читалачком – читајући МирЈам, а вероватно не знајући за Хакслија, ди Гара, Деспотова.

Но, на тај начин градим концепт себе као Читаоца који у својој баријери живи удаљен од других Читалаца, који има одређено образовање и који уме да артикулише – или бар безобразно верује да уме – своје Читање.

Шта је тиме учињено?

Другога нећу уверити да сам у праву ако нешто најпре не прочитам и не дам своје мишљење о томе. Ако већ сматрам да сам супериоран у односу на њега. Али одлучим да такво нешто не прочитам, да не напишем, макар, текст о томе. Сматрам да то није вредно пажње, тек, проблем се јавља пред чињеницом да се систем вредности не изграђује на пасивно-агресивном прећуткивању онога што сматрам да може да ми се не свиђа на основу импулсивне реакције и уздизању онога што ми се као Читаоцу допада или о чему добијем да пишем. На политичкој, тј. Читалачкој коректности. Ако већ нешто не можемо да похвалимо, зашто бисмо кудили? Чему то? Скинути одговорност са себе и опрати руке сапуном марке Пилат. (Постоји, неко саркастичан на томе зарађује.)

Ако Аутор и одлучи да ћути, да себе претвори у трафо-станицу у којој се укрштају цитати, на Читаоцу је да прича. Ако се не жели чути шта је Аутор желео да каже, или бар његова скрипторска неспособност оставља простора вишесмислености, онда се мора чути оно што одјекује. Порука не сме да престане у Читаоцу, он није крај као што није ни Аутор, а одговорност за образовање супериорних Читалаца – на Читаоцу је. Друштво не постоји само у теорији, оно постоји и у пракси, а људи примају свакодневно поруке које могу, али и не морају бити у стању да протумаче. На онима је који знају одговорност да ту способност примене. Морају развити свест о одговорности и предусловима потребним за тумачење, за Читање, и да поруке до којих су дошли пренесу и другима, подижући свој глас како ЗА, тако и за ПРОТИВ.

Ако Читалац ћути, он је ништа мање пасивни прималац, независно од тога којем типу Писања његово биће погодује. И исто је одговоран за крах свих вредности онај који не зна, који је остао образован или васпитан тако да ужива у сенти-ментол љубићима, као и онај који је тај ниво одавно превазишао – можда већ у старту – и сматра да други треба да га достигну, без његове помоћи.

Са таквом памећу, са одељивањем једних од других, потпомаже се и наговештава и Смрт Читаоца, а рађање Конзумента.

Читање доноси одговорност, таман утолико ако представља и свесно или несвесно бежање од ње. Оно је потреба.

Притом, суздржаћу се од жалосног правилног уочавања како је ова цивилизација нужно кренула у пропаст, како млади не читају и томе слично. Зна се ко констатује. Беспомоћни. Анемични духом. Они који сматрају да је примећивање проблема или адекватно његовом решавању, или потпуној легитимизацији пребацивања одговорности за решавање уоченог на неког другог.

Било би дивно када би се интелектуалац споменуо да са количином знања експоненцијално расте и количина одговорности, а не да се смањује. Неће цивилизација пропасти због незнања, већ због пасивности оних који своју одговорност не препознају. Неће пропасти због оних који су заглупљени ријалити културом и осталим топосима савремености, већ због оних који се утркују у сарказму ко ће пре и ко ће боље констатовати да трула риба смрди. Ако човечанство и иде у пропаст, то није због оних који верују у погрешне ствари, већ због оних који не верују ни у шта, сакривени иза свог саркастичног штита у простору удобности која је условљена потискивањем анксиозности коју изазива она категорија која је гарант опстанка човечанства – савест.

(Први део текста од називом Бартезијанство можете прочитати овде)