Блог

(1. део)

Бартезијанство

Ратско Лончар, Нови Сад

Није ли то божанствено политички коректно: „Немој судити о књизи коју ниси прочитао. Суди тек након читања“. На неком другом нивоу, то би се могло тумачити и као: „Свака књига је добра док се не докаже супротно“. У то име, захвалан сам Ролану Барту који ми пружа одличан повод за Писање. Мучи ме питање: не могу ли, а да не испаднем политички некоректан искључивац, судити о књизи на основу њених Читалаца?

Но, не пред руду.

Барт говори, понајпре, о Аутору – прецизније, позитивизму као изучавању Аутора, а не Писања – као производу, као врхунцу капиталистичке идеологије. Оно што јесте фарсично, јесте утисак да је његов протест – и притом се питам је ли сва одговорност на њему, или је он, несретник, био само култивисани крик генерације која је желела да свргне Аутора? – покренуо лавину постструктуралистичких атентата на личности Аутора диљем планете, и као такав искоришћен да управо његово новорођенче, Читалац, буде искоришћен од стране исте те – заправо, узнапредоване – капиталистичке идеологије, постављен у шеталицу и гурнут у супермаркет или суперкњижару.

Барт додаје да књижевност не треба тумачити тако да се гледа у Аутора, већ ставити у први план Читање, односно, разумевање текста, Писања, од стране Читаоца. С тим у вези, није нарочито продуктивно, али је симпатично, сетити се М. М. Милошевића, који је с почетка двадесетих, знао правилно да примети да Аутор о ком пише има високо чело, или је ћосав. Мада су његови савременици и без Барта знали да је Милошевићева критика бесмислена.

Не, дакле, више намера са којом (и која) је порука послата, већ онај други крај, на којем је порука примљена – што свакако омогућава многострукост тумачења – долази у жижу. Мада, нејасно је зашто би Ауторова намера, уопште, његова реч била пресудна о књижевном делу? Уважена – свакако. Али вишезначност која произилази из књижевног дела, говори или о његовој вредности која оставља могућности за исписивост, тј. надоградњу значења, или пак о неспособности Аутора да јасно изгради поруку коју жели да пошаље, о немогућности да влада делом које га надилази.

Ако је Аутор цепидлака и умишљеник, онда је проблем у њему. Међутим, Барт ставља на пиједестал Читаоца, што може да буде проблематично. Формира ли се Читалац само читањем Писања, или пак (и?) читањем Писања Аутора?

Колико смо и сами школовани у маниру неретко патетичног императива подвлачења ироније у животу и делу неких од највећих писаца наших – беспомоћног лекара Змаја или утопљене душе Disa и тому сличних – и има ли у томе, управо, толико лошег? Неразликовање лирског субјекта од Аутора није разлог да се укине потреба за постојањем потоњег, већ пре да се скрене пажња том истом Читаоцу да схвати да живот није нужно узрок или повод за писање, али да познавање истог ипак може да допринесе снази доживљаја уметничког дела. Притом, додајмо да живот није нужно гарант велике уметности, да лиризација вечитог проблема њеног венчања није нужно велика поезија. Ако је емоција, коју животне околности проузрокују, потребна за стваралаштво, онда је и артикулација исто толико важан чинилац. Уметност је велика не онда када негира или запоставља једно од два, већ када их мири. Општепознато, човек би се надао, али је застрашујуће колико се човека, разасуте пажње, мора подсећати на неке најопштије истине.

Нисам убеђења да је Критичар тај који је тумачењем Аутора наметнуо императив познавања жизни потоњег Читаоцу, сматрам да је то потреба коју је Критичар и сам увидео. Вратимо се, у то име, самом проблему Читања.

Зашто читамо, ако то данас већма делује тако непрактично у садашњици, како са једне стране узвикују технократски оријентисани мегафонџије, а са друге културолошке јеремије?

Можда у жељи да духовно растемо, да се ослобађамо, можда зато што смо интроспекти који радије обичавају да, упиџамљени, са литарским шољама кафе седе прекрштених ногу у фотељи и читају изнова сентиментализам двадесетог столећа? Можда да убијемо време? Можда да нас снага писане речи наведе да проживимо оне фантазије које у стварности не можемо (или се не усуђујемо), било да се ради о садо-мазо авантурама у наставцима или путописима из Есватинија? Треба ли се, можда, чудити људима који упознају свет преко књижевности? У најмању руку, треба их чувати, они су доказ душе човечанства.

Нису ли писци заиста „инжињери душа“, само не по партијском, већ неком другом, судбинском задатку? Барт их је, пак, одлучио да ослободи сваке одговорности и имплицитно препусти Читаоце саме себи. Критичари, као да су и сами једва дочекали да напусте покушај изградње естетичког система – несрећа никада не иде сама, и Бартов савременик Адорно напада овакав став који је заступао учитељ му Лукач – и стога се не треба чудити непостојању институције критике у нас. Критичар, данас, јесте школовани Читалац, који компилујући своје познавање историје теорије и теорије историје књижевности, тумачи књижевно дело: помало штрпне од структурализма, ждракне језик дела, обрати обавезно пажњу на оно Друго, и апсолутно импресионистички покушава да примети колика је уметничка вредност дела саображавајући га, неретко, са својим ранијим читалачким искуством. Види шта је исто, шта другачије, на шта се Писање надовезује. Што је Читалац-Критичар начитанији, то је потенцијално вредније и само Писање, а враг зна колика је и има ли ту вредности Аутора. И да ли је вредност Аутора експоненцијално већа уколико Читалац у Писању препозна Ауторова Читања, где текст заиста постаје скуп цитата?

Овде бих се вратио и на иницијално питање – како данашњи Критичари-Читаоци заправо бирају дела о којима пишу? Не чине ли то на основу Аутора, односно, симбиотичке симболичне повезаности имена Аутора са одређеном групом Читалаца, наменских, постављајући тачку А крај тачке Б, где је тачка Б група Читалаца за коју Критичар-Читалац пише? Треба ли да су ове групе раздвојене?

Није проблем са Бартом у томе што је детронизовао Аутора, већ што је Читаоцу, чини се, омогућио одговорност каквој овај није дорастао.

(крај првог дела)