Блог

Хуманизам у 21. веку

Опиоиди и коначно решење

Бојан Томић, Суботица

Статистичка истраживања у Америци на која се недавно позвао амерички председник Доналд Трамп у свом обраћању нацији, показују да је у току 2016. око 60 000 људи страдало од предозирања такозваним опиоидима.[1] Опиоиди су иначе, лекови против болова који истовремено стварају осећај доброг расположења/среће. Податак о овако рапидном порасту жртава предозирања – три пута их је више него 2000. године – покренуо је расправу на тему како се овој епидимији супротставити. Разуме се, нису изостали ни политички обрачуни између Трампа и његових противника. Али то нас у овом тексту не занима. Занима нас нешто друго, а то је феномен који нико није поменуо. Ради се наиме о томе да је концепт неолибералног друштва, оријентисан пре свега ка индивидуалној срећи, тако подешен да готово закономерно изазива зависност од наркотика или од лекова који имају сличне колатералне учинке.

Наиме, већ у тексту Нелагодност у култури Фројд ће без зазора упутити на везу између среће и хемикалија.  Фројд полази од тога да ,,смисао живота, (...) једноставно произилази из програма принципа задовољства. Тај принцип од почетка влада делатношћу психичког апарата.”[2] Дакле, живимо да бисмо што је више могуће били задовољни, тачније срећни. Фројд овако дефинише срећу: ,,Оно што се назива срећом, у најужем смислу те речи, потиче обично од изненадног задовољења јако нагомиланих потреба, а по својој природи је могућа само као епизодични феномен.”[3] Човек дакле живи да би био срећен, а самим тим се сусреће са проблемом да срећа зависи од несреће, тј. од оног времена у коме нагомилавамо потребе које не можемо да испунимо. Фројд то наравно, схвата и каже да постоје два решења: једно је сублимација, где задовољење нагона премешта у неку другу сферу, рецимо, стваралаштва, па се тако компензује незадовољеност нагона. Проблем је у томе што сублимација није доступна свима већ само малобројнима. (Берђајев је био много директнији ,,Стваралаштво је аристократично”)

Шта преостаје људима који нису ствараоци, а који су у непрекидној потрази за овако дефинисаном срећом? Ево Фројдовог одговора: ,,Хемијска интоксинација најгрубља је али и најуспешније делује том смислу”[4] И заиста, таблета тако постаје најлакше и најуспешније решење у смислу традиционалног либералног тражења среће. А можда и једино: наиме, статистички показатељи говоре о све већем јазу између богатих и сиромашних као и о лаганом опадању средње класе. То значи да у борби за ресурсе којима се може изазвати осећање среће, има све више губитника. Њима таблете остају не само најлакше него често и последње решење. Некада и у буквалном смислу те речи.

Заиста, зашто људи не би узимали таблете у мери у којој они желе? Прво, као што се елитна проституција брани аргументом да особа има право да уради са својим телом шта жели, јер је тело њена имовина, тако и ови несретни људи могу да се позивају на исти аргумент – имају право да са својим телом ураде шта желе. Ако пак покушате да им објасните да бол некада ваља и претрпети, одговориће вам: Зашто га ваља претрпети? У име чега или кога?

Тако долазимо до кључне тачке у овом проблему: сам поглед на свет закономерно ствара ризик од предозирања. То значи да решење проблема није нужно економско – колико ће се новца уложити у решење проблема – или психолошко, већ можда филозофско. Можда је проблем у самом начину на који живимо, начину на који дефишемо срећу (као испуњавање личних потреба). Самим тим, борба за решење проблема предозирања морала би да се води и на филозофској, а то значи и на политичкој сфери. Рецимо, јачањем породице, колективног духа заједнице, преокретањем идеје да је наше тело нешто што имамо, као посед, у идеју да је то дар о коме се ваља бринути....

А можда проблем предозирања није ни проблем, већ нека врста решења, а да тога нисмо ни свесни. Јер ако у тржишној утакмици све више људи не може да нађе место у економским односима, онда систем мора да постави питање шта са тим људима. Помало поједностављено речено, одговора на ово питање није било у Француској 1789. Није га било ни у Русији 1917. Данас су можда наркотици – који се лагано легализују – и лекови-опиоиди коначно решење тог проблема. Уколико индустрија самопомоћи просечног потрошача у глобалном селу уверава да је за властити неупех (несрећу) сам крив, јер се није довољно посветио својим сновима, онда су опиоиди у крајњем случају, начин на који тај ,,кривац” сам себе кажњава.

[1]https://www.nytimes.com/interactive/2016/01/07/us/drug-overdose-deaths-in-the-us.html?hp&action=click&pgtype=Homepage&clickSource=g-artboard%20g-artboard-v3&module=first-column-region&region=top-news&WT.nav=top-news

[2] С. Фројд, Из књижевности и уметност, Матица српска, Нови Сад, 1984, 277

[3] Исто.

[4] Исто. 279.

Аутор је уредник Новог Полиса

Текст је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.