Блог

Естетика еротског у театру

Милена Кулић, Нови Сад

Theatrum proprie sacrarium Veneris est.

Театар је, заправо, Венерино светилиште.

Tertilian (De spectaculus)

Еротика је, без сумње, иманентна позоришној уметности од Дионизијских игара, чак и пре, у култним ритуалима посвећеним фалусним церемонијама, па све до француског еротског позоришта 19. века и телесно нагог Living театра у нашим временима. Пред свевременским, али, без сумње, актуелним питањем – „Да ли је нагота на сцени морална или опсцена?“, пред лепотом ероса на сценском светилишту, чини ми се да је свака расправа излишна. Да је свака расправа о овом питању беспредметна показује и зборник радова „Естетика еротског театра“, који је уредио Радослав Лазић, показујући да нема дилеме о моралности и опсцености на позоришној сцени. Ликовне представе акта у светској историји уметности потврђују тезу о постојању еротских представа на уметничким и свакидашњим сценама, што показује да се прикази људског тела и његове наготе проучавају као естетски феномен. Вилендорфска Венера, Пикасове Госпођице из Авињона, Тицијанова Данаја – само су неки од примера који потврђују запис писца Лонга (у спеву Дафнид и Хлое): „Јер од свих људи нико Еросу није побегао, нити ће му ко побећи, док постоји лепота и очи које је гледају“. Палеолитске уметничке представе у облику, рецимо, Вилендорфске Венере 30.000 година п.н.е. (иако је примера много више), показују да већ у исходу цивилизације човекa постоји појава еротског уметничког представљања.

Мотив акта је свеприсутан – у ликовним, сценским, филмским и визуелним уметностима. Естетска еволуција овог мотива показаће како се мотив шири према жанру, а овај жанр у позоришту, нарочито у постмодерним аспектима, прераста у еротске представе – које су данас предмет свакојаких манипулација од опсцених призора до патолошких морбидности. Ренесанса, рецимо, акт представља у трагању за лепотом људског тела, а акт постаје један од средишњих мотива ове уметности захваљујући прецизним студијама анатомије. Људско тело је представљено у покрету, држању или ставу који га најбоље представљају као епохални идеал. Није случајно да су на мотиву акта створена дела изузетне вредности, а често су то ремек дела ренесансне уметности. Многи уметници су своја уметничка дела градила управо на естетској вредности еротске представе: Микеланђело, Тицијан, Дирер, Рембрант, а у каснијим епохама: Гоја, Делакроа, Реноар.

Посебно интересантна чињеница јесте да се Erotic art утемељује у нашем времену као естетски феномен. Брачни пар психолога-сексолога Eberhard и Filis Kronhauzen годинама је сакупљао многе слике, скулптуре и графике (од средњег века, преко ренесансе, до данас), а све теме и мотиви су били искључиво везани за обраду еротских представа у ликовним и позоришним уметностима. На основу њиховог сакупљачког рада закључујемо да се иза ликовних представа људског тела крију антрополошка питања естетске транспозиције живота у уметност. Још је Ерос, син Марса и Венере, а у грчкој митологији – син бога рата Ареса и богиње лепоте и љубави Афродите, говорио је Платон у „Гозби“, преносио боговима оно што је људско, а људима оно што долази од богова.

Еротика и њене представе у ликовним, као и другим облицима уметности (књижевност, игра, балет, опера, филм), а пре свега у позоришту, појављује се тамо где се очекује сугестивност, спонтаност, природност, али и тамо где се јавља алузија и метафора која носи дубоко значење. Чим се јавља као накарадност или порнографија, било да је реч о симболичним, натуралистичким или хиперреалним приказима Ероса, еротолошке представе често се претварају у другу крајност, затварају се у „порнографску“ уметност и лишавају се сваке естетске функције. Када еротско у позоришту не представља естетско – Еросу ту није место.

Свакако је тешко дефинисати еротско у позоришту, управо због растегљивости термина „еротика“ у зависности од периода о којем говоримо. Да би се избегла класификација великог дела светске драме као еротске, еротско позориште и еротско у позоришту треба схватити, по речима Волфганга Бека, као „форму позоришта у којој сексуална компонента љубави, чулност у свим њеним формама испољавања, постаје одређени садржај и задобија одговарајућу „голу“ форму“. У том смислу, Бек наводи Клајстову Пантиселеју и Шекспировог Отела. Додала бих, и Аристофанова Лизистрата је, без сумње, један од примера еротске драме, иако се због тога не подводи аутоматски под еротско позориште. Она спаја еротско и политичко позориште. Новосадска публика у Позоришту „Промена“ има прилику да погледа представу „Лизистрата – поразговарајмо мало о рату и миру“, у режији Никите Миливојевића. Ова представа напушта све оно што је за нашу одбрану, одриче се свега онога што нас скрива, открива све оно пред чиме углавном закопчамо крагну до грла и бежимо. Шта се деси када се жене окупе око Лизистрате? Шта се деси када Ерос порази Рацио? Шта се деси када Ерос (п)остане Рацио?

Није ли и Гротовски у књизи „За сиромашно позориште“ говорио о „разголићавању“? Дакле, бити наг – и у дословном и у метафоричком смислу. Али, ако наготу посматрамо као костим, као облачење глумца у наготу, онда то отвара нека нова питања. Као што је за ношење костима потребно одређено знање, тако је за ношење наготе као најкомликованијег костима потребно највише умешности и одређени егзибиционизам самог глумца, спремног и способног да се игра доживљајем сопственог тела. Након другог чина Јанежићевог „Галеба“ утвђује се ова мисао – Ерос лако постаје високо естетски чин и има дубља и скривенија значења од оног приказаног. Иако није сваки гледалац способан да увиди дубока значења ове сцене и овог чина, без сумње је већи број гледалаца у стању да увиди високо естетску слику која је проузоркована оваквим поступцима. И то је (за почетак) у позоришту довољно. Јер, шта има вредније од истанчаног естетског укуса и препознавања праве Лепоте у позоришту?

Упоредо са психологијом маске, може се, по мом мишљењу, дефинисати још један фактор костима – сексуална тенденција одузимања и истицања ласцивних детаља. Прикривају се, на пример, само делови тела, и не толико ради интриге, колико ради узбудљивог контраста боја и облика између покривених и непокривених делова. И ето, десило се нешто лажно и штетно – приметивши „опадање морала“ од такве изложбе ероса на сцени – „властодршци“ уместо да кажу – „доле ваша политика, доле власт у позоришту, доле политичко позориште“ – покушавају да ставе забрану на сам, чист и користан Ерос на сцени (истина, сад мање него у прошлости). Отпочео је стид од нагог тела, стид који нема ничег заједничког са природом, а заборавили смо да у уметности постоји само један принцип – лепота. Сцена мора да приказује истинску лепоту, а шта је боље оваплоћује од естетски обнаженог тела? Због чега се онда мрштимо на приказе еротских назнака, а на чин убиства и силовања на сцени не? Заправо, право је питање: од чега ми непрестано зазиремо у позоришту, а од чега је заиста потребно чувати се?

Ауторка је студент на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)