Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Блог

"Homo strancus" и рђава мати

Марко Тошовић, Вишеград-Нови Сад

Ре­во­лу­ци­је су рђа­ве мај­ке. При­ча се ка­ко про­жди­ру сво­ју дје­цу, сво­је ле­гло, свој окот. А мо­жда су ре­во­лу­ци­је са­мо рђа­ва дје­ца – при­ча се ка­ко једу и сво­је роди­те­ље, сво­је оче­ве? Би­ће да су ре­во­лу­ци­је под­ јед­на­ко рђа­ве и као мај­ке и као дје­ца. А мо­жда су рђа­ви са­мо оче­ви, мај­ке и дје­ца ре­во­лу­ци­ја? Од­га­ја­не кр­вљу, рања­ва­не и од сво­је дје­це и од својих оче­ва, ре­во­лу­ци­је су из­гу­би­ле ра­зум и по­че­ле да за­ри­ва­ју зу­бе и кан­џе у соп­стве­но ме­со – у ме­со ко­је их је ство­ри­ло и у ме­со ко­је су ство­ри­ле. Би­ло је ка­сно да опро­сте родите­љи­ма: ни­су же­ље­ле да из­гле­да­ју та­ко. Било је ка­сно да опро­сте дје­ци: ни­су же­ље­ле та­ква да по­ста­ну. Је­ду­ћи сво­је оче­ве, про­жди­ру­ћи сво­ју дје­цу, ре­во­лу­ци­је су, за­пра­во, појеле се­бе. А мо­жда су, у ства­ри, дје­ца ре­во­лу­ци­је про­ждра­ла сво­ју мај­ку? Или су револуци­ју по­је­ли ње­ни оче­ви?

А шта је са ево­лу­ци­ја­ма? Да ли и оне про­жди­ру оно што по­ро­де, или оно што их је ро­ди­ло? Ни­по­што. Ево­лу­ци­је не је­ду сво­ју дје­цу. А мо­жда би тре­ба­ло? Мо­жда би тре­ба­ло да се кат­кад угле­да­ју на сво­ју мла­ђу, кр­во­лоч­ни­ју и зу­ба­ти­ју сестру? Или је и ре­во­лу­ци­ја че­до ево­лу­ци­је? Не знам. Али ево­лу­ци­ја је, ипак, рђа­ва ма­ти. То што јој дје­ца ни­су на мени­ју не чи­ни је бо­љом. Она је рђа­ва за­то што не бри­не о сва­ком дје­те­ту под­јед­на­ко. За­то што не­ку дје­цу пу­сти да жи­ве, а да не сазна­ју шта зна­чи жи­вје­ти. И упра­во та не­збри­ну­та дје­ца ево­лу­ци­је, она ко­ји­ма се она ни­је до­вољ­но по­све­ти­ла, свје­до­че о ње­ном несавршенству, ње­ној аљ­ка­во­сти и бр­зо­пле­то­сти, ње­ном ота­ља­ва­њу по­сла и ње­ном немару. Посто­ја­ње та­кве дје­це и са­му ево­лу­ци­ју до­во­ди у пи­та­ње. Ево­лу­ци­је мо­жда ни­су спо­соб­не да про­жде­ру оно што из­ро­де, али су спо­соб­не да из­ро­де оно што би их мо­гло про­ждра­ти: из чи­сте гла­ди, ни­ка­ко из осве­те, јер не мо­же се све­ти­ти онај ко­ји је не­свје­стан соп­стве­ног хен­ди­ке­па, а ка­мо­ли крив­ца за исти. Про­жди­ра­њем ево­лу­ци­је она се поништава, а са њом и све оно до­бро што је ево­лу­ци­јом чи­ни.

Мно­ге на­у­ке су скло­не да то не­са­вр­шен­ство ево­лу­ци­је ту­ма­че као њен ток уна­зад. Ток ко­ји је из­не­вје­ра­ва и от­кри­ва ње­не сла­бо­сти и дис­кон­ти­ну­и­те­те доводећи у пи­та­ње њену про­гре­сив­ну ли­не­ар­ност. Та­ко је, на при­мјер, ево­лу­ци­ја ко­ја је из­ро­ди­ла homo sapiens-a, homo poeticus-a, homo politicus-a и дру­ге homo ва­ри­јан­те ро­ди­ла и homo strancus-a – би­ће ко­је по­ка­зу­је у ко­ли­ко ло­шој фор­ми мо­гу да бу­ду ма­ма-ево­лу­ци­је. Homo strancus је до­био име по узо­ру на на­зив заједнице/ску­па у ко­јој се учвр­шћу­је и оку­пља, за­хва­љу­ју­ћи ко­јој егзи­сти­ра. Научни­ци твр­де да се ево­лу­тив­ни ток уна­зад већ ду­же не ми­че са истог ста­ди­ју­ма. Не­ки су чак скло­ни да ту стаг­на­ци­ју ту­ма­че као крај­њу мо­гу­ћу тач­ку по­ме­ну­тог тока. Све из­над то­га homo strancus-a при­бли­жа­ва то­ку уна­при­јед. Све ис­под то­га занимљиво је са­мо зо­о­ло­зи­ма. Упр­кос сво­јој про­сто­ти, homo strancus је сло­жен фено­мен ко­ји се не мо­же разумје­ти на осно­ву те­о­ри­ја јед­не од мно­го­број­них на­у­ка, ма ко­ја то на­у­ка би­ла.

Би­о­ло­зи су до­ка­за­ли да homo strancus при­па­да по­ро­ди­ци бес­кич­ме­ња­ка, али не могу да уса­гла­се те­о­ри­је ве­за­не за по­ри­је­кло ње­го­ве бес­кич­ме­но­сти. Јед­на научна стру­ја тврди да је homo strancus је­дин­ствен фе­но­мен ко­ји је то­ком ево­лу­ци­је ус­пјео да од­ба­ци кич­му ка­ко би лак­ше мо­гао да се на­ста­ни у ре­ла­тив­но ма­лим, мрач­ним, вла­жним и то­плим отвори­ма. Homo strancus ни­је ра­то­бо­ран по сва­ку ције­ну: ако не мо­же из отво­ра да из­гу­ра другe homo strancus-e он ће ра­до ди­је­ли­ти живот­ни про­стор са њи­ма, упр­кос то­ме што му је тијесно. Дру­га на­уч­на стру­ја за­сту­па те­о­ри­ју да је бес­кич­ме­ност уро­ђе­на осо­би­на изворног homo strancus-а ко­ја му омогу­ћа­ва да се при­ла­го­ди сва­кој си­ту­а­ци­ји, а да је људски лик оно што до­ла­зи касније.

Фи­зи­ча­ри, хе­ми­ча­ри и ма­те­ма­ти­ча­ри за­јед­нич­ким сна­га­ма до­ка­за­ли су да је понаша­ње homo strancus-a ре­ла­тив­но јер од­но­си ти­је­ла и функ­ци­је уну­тар опреч­них скупова мо­гу да по­при­ме пот­пу­но но­ве ди­мен­зи­је. За до­ка­зи­ва­ње те­о­ри­је до­вољ­на су два ску­па. Нпр., ти­је­ло А1 се у ску­пу Х на­ла­зи у хар­мо­нич­ном од­но­су са ти­је­лом B1. Иа­ко је вриједност ти­је­ла А1 у број­ча­ном сми­слу ве­ћа од ври­јед­но­сти В1, реална ври­ јед­ност оба ти­је­ла рав­на је ну­ли. Не­ки твр­де ду су бро­је­ви са ко­ји­ма тије­ла уну­тар ску­по­ва опе­ри­шу пре­ви­ше ком­плек­сни, те да ком­плек­сност тих броје­ва и са­ма ти­је­ла чи­ни искомплексираним. Хармо­ни­ју изме­ђу ти­је­ла А1 и В1 условља­ва ис­кљу­чи­во при­пад­ност истом ску­пу чи­ји кона­чан ре­зул­тат, упр­кос нул­тој ври­јед­но­сти свих ти­је­ла, оба­ве­зно оде у ми­нус.

Ста­ње уну­тар ску­па Y иден­тич­но је ста­њу уну­тар ску­па Х, но ин­те­ре­сант­но је посма­тра­ти од­но­се ти­је­ла из опреч­них ску­по­ва. Фи­зи­ча­ри твр­де да наелектрисање ти­је­ла ко­ја при­па­да­ју ску­пу Y, чак и на нај­ма­њи ау­ди­тив­ни на­др­жај ко­ји асо­ци­ра на би­ло ко­је тије­ло из ску­па X, по­ста­је из­ра­зи­то не­га­тив­но, те се претпо­ста­вља да би до­дат­ни на­дра­жа­ји до­ве­ли до екс­пло­зи­је. Иден­ти­чан од­нос и ре­ак­ци­је еви­дент­не су и код ти­је­ла из ску­па Х пре­ма они­ма у ску­пу Y.

Ри­зи­ку­ју­ћи соп­стве­не жи­во­те, на­уч­ни­ци су из не­по­сред­не бли­зи­не посматра­ли тран­сфе­ре ти­је­ла из јед­ног ску­па у дру­ги. Ти­је­ло В1 пре­шло је у скуп Y, док је ти­је­ло В2 пре­шло у скуп Х. Не са­мо да кон­так­ти ти­је­ла А1 и В2, од­но­сно А2 и В1, у но­вим околностима ни­су до­ве­ли до екс­пло­зи­је већ је и јак ин­тен­зи­тет трења, ка­рак­те­ри­сти­чан за су­сре­те ових ти­је­ла док су при­па­да­ла су­прот­ним скупови­ма, пот­пу­но не­стао. Она ко­ја су се, за врије­ме при­пад­но­сти раз­ли­чи­тим ску­по­ви­ма, ме­ђу­соб­но од­би­ја­ла по­пут зра­ке сун­ца о стакло, са­да су по­че­ла магнетски да се при­вла­че. Деј­ство ску­по­ва је ма­гич­но, али је ипак при­мјећен је­дан ин­те­ре­сан­тан мо­ме­нат: ти­је­ло В1 од­јед­ном је по­при­ми­ло из­ра­зи­то негатив­но наелек­три­са­ње у од­но­су на ти­је­ло А1. Пре­ма истом оном А1 пре­ма ко­јем је некада вибрира­ло по­зи­тив­но са не­ким нео­бич­ним свје­тлу­ца­њем. А1 је та­ко­ђе из­не­на­да поста­ло изрази­то не­га­тив­но „рас­по­ло­же­но” пре­ма ти­је­лу В1. Пре­ма истом оном В1 ко­јем је до ју­че великоду­шно пру­жа­ло то­пло­ту соп­стве­ног отво­ра и огр­ли­цу сопстве­ног повоца. Исту онакву топло­ту и огр­ли­цу ка­кво оно до­би­ја од отво­ра и поводаца не­ких та­мо А, ко­ја у хијерархи­ји ску­по­ва има­ју још ве­ће број­не вриједности. Иста фор­му­ла пре­сли­ка­на је на новона­ста­ле од­но­се А2 и В2.

При­род­не на­у­ке су да­ле огро­ман до­при­нос у из­у­ча­ва­њу homo strancus-a, али су зане­ма­ри­ле њи­хов од­нос пре­ма они­ма из­ван. Еви­дент­но је да фил­тер омо­та­ча ску­по­ва не про­пу­шта оне ко­ји же­ле да жи­ве ми­мо пово­да­ца и то­плих отво­ра, јер би њи­хов ула­зак угро­зио до­ма­ћи­на. Они којима су дра­же дру­штве­не и ху­ма­ни­стич­ке на­у­ке про­стор ску­па су де­фи­ни­са­ли као про­стор у ко­јем до­бро­та, пле­ме­ни­тост, част, хра­брост, чој­ство, зна­ње, памет и та­ле­нат ни­су кључ­не људ­ске ври­јед­но­сти ни­ти вр­ли­не. Је­ди­на ври­јед­ност уну­тар скупа ко­јој су све дру­ге ври­јед­но­сти подређе­не је вриједност пар­тиј­ске кар­ти­це. Захваљујући тој ври­јед­но­сти homo strancus-и се ме­ђу­соб­но пре­по­зна­ју, ме­ђу­соб­но дру­же или међусоб­но мр­зе. Посједо­ва­ње та­кве ври­јед­но­сти, по­сје­до­ва­ње пар­тиј­ске кар­ти­це, има моћ да неутрали­ше сва­ку без­ври­јед­ност, док ње­но од­су­ство по­ни­шта­ва све вриједно­сти и све вр­ли­не. Она, на кра­ју, ho­mo stranсus-у у од­су­ству сопственог oмогућава да до­би­је иденти­тет стран­ке, јер без стран­ке ко­јој при­па­да ho­mo stranсus је, у од­но­су на оне ко­ји су не­ко, ко­ји су лич­ност, ипак ни­ко.

И ни­шта.

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari