Блог

Узгајање човјека

Марко Тошовић, Вишеград-Нови Сад

Све су животиње једнаке али неке животиње су једнакије од других. Џорџ Орвел

За њега Јевреји и Словени нису били подљуди. За њега је нижа раса била читава људска врста. Борислав Пекић

Заиста, не би било уопште безазлено ако би човек човека узгајао у смеру безазлености. Петер Слотердајк

Између Пекићевог Беснила, Орвелове Животињске фарме и Сло­тердајкових Правила за људски врт могу се наслутити вибрације једног необичног интертекстуалног дијалога. Иако у том дијалогу учествују Швабо, Енглез и Србин, није ријеч о вицу, но виц је у томе што Беснило вјероватно није најбољи Пекићев роман, али је и као такав довољно до­бар да без комплекса стоји раме уз раме са самим врхом савремене ње­мачке филозофије и класиком енглеске књижевности. Можда и да их надмудри? Не. Пустимо кључним тачкама поменутог дијалога да се по­кушају саме открити кроз текст који својом килажом у погледу словних знакова то не обећава.

Читаоцима Пекићевог романа добро је позната мисија Фредерика Либермана који путем генетског инжењеринга покушава да створи вишу расу: тзв. натчовјека, који би у биолошком смислу био супериоран у односу на баг природе – на човјека. Да је умјесто Пекића којим случајем писац Беснила био Орвел, с врха контролног торња аеродрома „Хитроу” сасвим сигурно не би одзвањали звукови борбе између натчовјека и над­жене већ гроктање свиња. Петер Слотердајк би за обе литерарне изведбе имао једнаку замјерку: њему би сметало то што је симболика врта ве­зана (само) за врх торња, па би је спустио на сам аеродром. Торањ би му метафорично послужио тек да означи натпозицију са које се измишљају правила за ове испод – у врту.

Уколико се проблем који Пекићев роман тематизује (проблем ства­рања више расе – надљуди) осмотри ван контекста медицине, микробио­логије и генетике, онда се питање могућности стварања и опстанка више расе из поља природних наука премјешта у поље једне посебне политике – „успјешне и неприкосновене политике узгоја”. Одговор такве политике на питање шта условљава постојање више расе гласи прилично једно­ставно: условљава га постојање ниже. Другим ријечима, уколико је пу­тем генетског инжењеринга немогуће унаприједити човјека и тако ство­рити биолошки вишу расу, можда је помоћу другачије технологије могуће створити нижу. Такав процес стварања више расе има негативну форму­лу: супериорност се не постиже (само) унапређивањем себе, већ уназађи­вањем/инфицирањем другог. У процесу таквог уназађивања други поста­ју подљуди налик домаћим животињама, док први (п)остају (над)„људи” који их узгајају. Када се опозиција високо–ниско једном постигне, када се, дакле, нижа раса коначно створи, њену нискост је потребно констант­но одржавати довољно ниском, јер без постојања такве нискости висина која је контролише и није висина. Олакшавајућа околност за узгајивача је та што нижа врста често саму себе одржава у својој нискости: Да се из­разим у духу Беснила – несвјесна феномена којим је инфицирана и који је чини малом, она дозвољава да се њена инфекција загноји, да поприми облик епидемије и тако зарази све око себе, истовремено га унижавајући.

Цитат који слиједи поменути Слотердајков текст толико експлицит­но доводи у везу са Животињском фармом да ће она и читаоцу који Орве­лово дјело познаје макар у препричаном облику бити довољно јасна: „Ако би се, упркос Хајдегеровим опоменама, још једном проговорило антро­полошки, људи историјских времена могли би да се дефинишу као жи­вотиње од којих неке умеју да пишу и читају, а друге не. Одавде је само још један корак, додуше захтеван, до тезе да су људи животиње које узга­јају себи равне, док су друге узгајане – што је мисао која је, од времена Платонових рефлексија о васпитању и држави, део пасторалног фолкло­ра Европејаца. Нешто од тога одјекује и у цитираним Ничеовим рече­ницама, у којима он каже како од људи у маленим кућама мало њих има вољу, а већина је само предмет нечијег хтења. Бити само предмет хтења значи егзистирати само као пуки објект, а не као субјект избора” (198). Ако је природно да једна животиња гаји другу (да би је, рецимо, појела или помузла), онда је сасвим уреду и да човјек из користи узгаја човјека. Сви људи су, дакле, једнаки, само су неки мало једнакији.

Повезивањем појмова узгоја и дресуре Слотердајк раскринкава дискурс у оквиру којег се, према његовом читању Ничеа, јасно види разлика између оних који су „одгајани да буду велики, и оних који се уз­гајају да би били мали”. Тезу о човјеку као узгајивачу човјека, ону мисао из Ничеовог Заратустре која каже да је „човјек постао најбоља човјекова домаћа животиња”, он види као разарање хуманистичког хоризонта и проблем којим се филозофија бави од Платона, преко Ничеа, до данас. Алтернативу данашњим антихуманистичким узгајивачима представља „натхуманиста”, чији би задатак био да, зарад добробити заједнице, одго­ји елиту. Дјелује, међутим, да се губљењем такве елите и таквих господа­ра хармонија врта претворила у агонију фарме. Зато особину питомости, неодвојиву од (метафоре) домаћих животиња, у овом контексту не треба схватити позитивно. Није то питомост у смислу отмености, племенитости и узвишености духа коју код људи могу да развију и одњегују књижевност и филозофија. Питомост на коју се овдје мисли је питомост оних који, несвјесни шта их чека, безбрижно иду на клање.

Узгајање човјека није, дакле, посљедица љубави већ воље за моћ, а постојање те моћи зависи искључиво од постојања оних на којима се она примјењује: од узгајаних. Међутим, да би се узгој одвијао неометано, потребно је направити квалитетне торове који својим комфором и удоб­ношћу симулирају привид слободе и безбједности. Ограде тих торова морале би да буду довољно високе како би прикриле чињеницу да и ван тора постоји живот: живот на пространим, зеленим пашњацима, гдје се живи љепше, квалитетније и слободније, живот из којег су они изолова­ни; Алтернатива њиховој ограђености. У корита намијењена за душевну храну становника торова/вртова неопходно је стално доливати инфектив­ни концентрат који надувава њихову нискост, истовремено их чинећи довољно малим да се у духовном тору осјећају комотно, али и хибридним идиотима чија је безазленост примарна сировина њихових узгајивача.

Један други цитат одаје утисак да је Слотердајк читао Пекића. Мо­жда и јесте али му је, као Њемцу, било непријатно да то призна: „Да ли ће развој на дуги рок довести и до генетске реформе особина људског рода – да ли ће антропотехнологија будућности доспети и до експлицит­ног планирања људских својстава, да ли ће човечанство моћи да фатал­ност рођења преобрати у рађање према избору и пренаталну селекцију – то су питања у којима, додуше мутно и сабласно, пред нама почиње да се раскрчује еволуциони хоризонт” (199). На крају свега остају питања: на основу чега се бирају они који врше селекцију и они на којима ће селекција бити вршена? Који је то тренутак у којем човјек добија идеју да човјека узгаја, а човјек пристаје да буде узгајан, умјесто да се сам оплемењује? Колико је, на крају, у гло­балном поретку узгајивача и узгојених, надљуди и подљуди, више и ниже расе, могуће остати човјек?

Аутор је мастер професор српске књижевности и језика из Вишеграда-Новог Сада