Блог

Нема Српске без 9. јануара

Ђорђе Вуковић, Бања Лука

Република Српска (не)очекивано се нашла пред несумњиво највећим искушењем од завршетка грађанског рата у БиХ. Тек што је помислила како је преброђена двадесетогодишњица Дејтонског споразума, коју су многи намјеравали да искористе као згодан повод за проблематизовање уставног аранжмана који српском народу у БиХ осигурава политичку аутономију и национални опстанак, јавност у Српској шокирана је пресудом Уставног суда БиХ којом је оспорен 9. јануар као Дан Републике.

Удовољавајући захтјеву бошњачког члана Предсједништва БиХ и лидера СДА Бакира Изетбеговића да „оцијени“ уставност празника РС, судије су окривиле 9. јануар као Дан Републике Српске јер наводно вријеђа бошњачки национални интерес, цинично додајући како својом пресудом ни на који начин не доводе у питање право грађана православне вјероисповијести да слободно на традиционалан или било какав други пригодан начин обиљежавају своје празнике, укључујући и крсну славу Светог Стефана! Тако су двоје бошњачких судија, уз асистенцију троје странаца подваљених у ову институцију како би осигуравали самовољу једне стране, поново прегласали колеге из реда српског и хрватског народа и доказали да се Уставни суд ни не бави правом, већ политиком! А ваљда никоме не треба доказивати да оспоравање закона који су више пута прошли провјеру различитих експертских анализа, укључујући и Венецијанске комисије, није правна већ управо политичка интервенција која се директно острвљује на Републику Српску, Дејтонски споразум, а у крајњем случају и саму БиХ.

Ако се оспорава 9. јануар, датум на који је 1992. године Народна скупштина прогласила Републику Српску, дакле ако се поништава њен рођендан – онда се и сама Република Српска брише из матичне књиге рођених, брише њен идентитет, доводи у питање цијели њен живот! Онда Република Српска није ништа друго до мртворођенче којем је Дејтонски споразум одложио сахрану, па тај посао треба коначно да се доврши тако што би се одједном сахранио њен преостали садржај или постепено закопавали њени раскомадани дијелови! То значи да би тзв. Дејтон 2 или нека слична међународна конференција имала задатак само да констатује клиничку смрт Републике Српске, дејтонске БиХ и изнова аранжира државу по мјери Башчаршије. Тада српском народу западно од Дрине преостаје неколико опција: прва, да формира нову колону избјеглица према Београду и у етапама спроводе план који су му више пута најавили исти тај Бакир Изетбеговић, Харис Силајџић, Сејфудин Токић и слични – да иде из БиХ и понесе земље колико му стаје на опанке; друга, да покуњен и посрамљен остане ту гдје јесте, покушавајући да се удјене у тзв. босански идентитет са хипотеком бившег народа-кривца који је спроводио етничко чишћење и геноцид, рачунајући да ће своје крсне славе, обичаје, језик, писмо и историјско сјећање моћи „слободно“ да практикује у замрачена четири зида; трећа опција је да се тзв. босански Срби поново претварају како се ништа није десило и наставе да рачунају на самилост оних који су током двије деценије, правећи предах и обнављајући надахнућа, цијело вријеме стрпљиво вријебали како да их докрајче, да попут Хрватске или тзв. Косова ставе тачку на свој једини и највећи проблем - Србе!

Ако, дакле, Република Српска прихвати да 9. јануар 1992. године није датум њеног настанка и остави само 21. новембар 1995. године као свој празник, онда је заиста потписала своју смртну пресуду у којој стоји да она и није настала историјским тежњама српског народа да очува своју политичку, културну и вјерску аутономију, слободарски национални и државотворни потенцијал који је српски народ претходних вијекова брижно чувао под туђинским окупацијама и са којим је (не)вољно улазио у различите јужнословенске аранжмане, већ да је настала на „сребреничком геноциду“, хашким пресудама Караџићу, Младићу и дружини, односно Милошевићевим пијаним потписом у америчкој војној бази! Ваљда је то свима јасно?! Све српске жртве, сви наши мртви, осакаћени, протјерани, силовани – постају не само бесмислени и узалудни, већ двоструко убијени, окривљени у својим смртима, са својим ампутираним ногама и рукама, одсјеченим главама, спаљеним кућама! Чекају их преци из два свјетска рата, са јасеновачких и градинских стратишта, из херцеговачких јама, са велеиздајничких процеса, да заједно и заувијек нестану.

Овакав ударац западнодринским Србима долази у изразито тешком тренутку. Београд се загледао у Сарајево. Сарајево му мјерка сваки покрет, тумачи сваки уздах. Западне амбасаде трубе о реформским агендама. Вехабије прелазе са ријечи на дјела. Унутрашњом политичком сценом влада најозбиљнија криза, највећа дезоријентисаност од почетка деведесетих. У посљедње вријеме јавну сферу помрачили су разарајући међупартијски сукоби и лични обрачуни политичких вођа који су потпуно подијелили и слудили грађане. Искључивост и нетрпељивост с једне и обездушеност и апатија с друге стране, опколили су сваког појединца који покушава да сагледа стање колективног духа српског народа, његове политичке потентности и социјалне виталности. Срби су најљући противници једни другима. Опет! Без икакве милости и обзира када се међусобно ухвате за вратове. Партијашење је достигло степен несношљивости. Копни родољубље, страдају институције. Мјесецима власт оптужује опозицију за издају а опозиција власт за криминал. И обје стране су гријешећи  у праву. И имају слутње и аргументе. Не толеришу никога ко није изабрао „страну“, не интересује их ништа што им није од тренутне користи, не маре за трагичним посљедицама свог суманутог раскусуривања. Идеологије су им заробљене у фотељама, националне мисли у џеповима. И ни једна није кадра да препозна јавни интерес, да се уздигне до општег добра, да личне и групне амбиције подреди националном стајалишту са којег се једино јасно види шта се дешава, да се окупе у одбрани Републике Српске, уједначе ставове и нађу начина како да одговоре најтежем испиту у посљедњих 20 година.

Ко данас то не види неће никада! 

Аутор је доцент на Факултету политичких наука у Бањој Луци