Блог

Замлате живе као богови!

Ђорђе Вуковић, Бањалука

Да је бахатост најизраженији синдром и такорећи заједнички именитељ непрегледне и неуништиве армије дилетаната, каријериста, интережџија, сецикеса и протува коју самопонижавајуће називамо страначким кадровима, јавним радницима, стручним и прагматичним људима, укратко политичком елитом, није откриће које би више било кога затекло и потресло, али када такву дијагнозу утврди и обнародује неко ко се налази на самом врху државне пирамиде, е, тада већ може да постане занимљиво!

Но, наравно да Александар Вучић није изнебуха признао да су му Влада и партија пуне бахатог чланства које кудикамо више жуди за, како је рекао, „скупим сатовима и аутомобилима“ него за успесима државних институција и предузећа на чије су челу постављени! Када је премијер Србије затражио да се разоткрију и из СНС-а избаце сви они који „зимију и летују по елитним дестинацијама у иностранству“, где се одмарају након успешног лактања за партијским и државним позицијама које им служе као лични банкомати, и највећим наивчинама одмах је било јасно да ту није реч ни о каквом нападу просвећености, изненадној моралној и политичкој имплозији, чак ни новом наученом маркетиншком перформансу, већ да је оваква порука адресирана сасвим конкретним персонама које су се нечим дебело огрешиле о вољу преподобног и свевидећег лидера. Баш зато, чим се за који дан грешници ућуткају или уклоне из видокруга, нико неће наново доводити у питање бахатост државних функционера, народних посланика, министара, директора, управника, свеколиког чиновништва. Та хронична српска бољка, вертикална инвазија разуларених и распуштених скоројевића, безбрижно ће наставити тамо где заправо никада није ни стала. И ту до даљњег нема ничега новог! Морална наказност, болесни каријеризам, окоштала вулгарност, овековечена ароганција, изворна бахатост одавно нису вест за унутрашњополитичку рубрику.

Иста је прича и западно од Дрине. Иако председник Републике Српске користи сваку прилику да оптужи опозицију како својом „неспособношћу, бахатошћу и зајапуреношћу“ уноси нестабилност и провоцира хаос, није тајна да управо његова партија СНСД и непосредно окружење врви од неспособних, бахатих и зајапурених због којих су Милорад Додик и његови савезници једва задржали власт у Републици Српској и то тек након сумњивог преласка неких опозиционих посланика у владајућу коалицију, названог „афера папак“. Истовремено, економија, здравство и просвета налазе се у потпуној агонији, политичко јединство је докусурено, друштво располућено, ресурси опустошени, јавност дезоријентисана, а међусобно неповерење и јавни цинизам све очигледнији.

Фоторобот српског политичара уцртаван је деценијама, вековима, а као његова основна карактерна обележја трајно и незаобилазно постали су незаситост, дрскост, сервилност, ауторитарност, прецењивање себе, понижавање других, склоност корупцији, партијашењу, јавашлуку. Елем, ко год би се дрзнуо да моралише о српској политичкој елити и државној администрацији прво би се латио тестаментарног списа Арчибалда Рајса који је посебно упирао прст у српске политичаре који нису знали за границе својих себичних амбиција, с обе руке грабили од државе и искварили земљу. Али, бахатост и корупција нису били непознаница ни у средњовековној Србији, о чему понајбоље сведочи и Душанов законик. То ће нешто касније, у вријеме књаза Милоша Обреновића, постати најомиљенија национална игра, а остало је упамћено да је по његовом повратку на власт 1858. године, покренута истрага против чиновника, сеоских кнезова, чак и свештенства, које је народ оптуживао за самовољу, примање мита и слично. Накарадној страни српских политичара, чиновника и њихових породица значајно место у литератури дали су Радоје Домановић и Бранислав Нушић.

Такође, Светозар Марковић писао је да је највећа срамота и понижење за један народ када у својој средини трпи „готоване“ који ништа не раде, а наводно се баве политиком. Слободан Јовановић истицао је да многи примитивци улазе у политику из посве неполитичких разлога, чистог каријеризма и користољубља. Јован Цвијић науком је одредио синдром бахатости у српском друштву, а Јован Скерлић увео је термин „политичка хигијена“, описујући безначелност, личне прохтеве, амбиције и интересе као гангрену која изједа наш друштвени живот. „Уместо искрене и свесне политике, странке која поштено и отворено бије бој под заставом идеја и начела, долази гомила која се ваља по прашини, отимајући се за положаје и зараде. Док се у целом свету политичка борба уређује и канализује, код нас је још увек у хаотичном стању, где других побуда до ината и апетита нема, где се сматра да је све допуштено: политичка лицитација, преконоћне промене мишљења, најнеприроднији савези и продаја савести“. Вечно актуелан остао је наступ једног народног посланика из 1911. године који је описао како у пракси функционише српска политика: Рђави људи образују групу у коју увуку млађег „политичког дилкоша“, обавежу га, изгласају, па касније уцењују и раде шта хоће, а онда и он брзо постане рђав! Драмски писац, приповедач, критичар, начелник Министарства просвете између два светска рата Владимир Велмар-Јанковић у спису „Огледи о београдском човеку“ указао је на дебели слој скоројевића, салонских родољуба, људи од „лакта, подвале и фамилијарног интереса“, њихов неукус, бахатост, брзо профитерство, демократосадизам, трагикомичну еврофилију „прелазничког типа људи“, полуљуди, полусвета, полувера. Станислав Винавер јадао се да је српски народ допустио да њиме владају неодговорни чиновници, па је Србија постала „друга Аустрија“ у којој је српска камарила наследила аустријску камарилу. Ни касније није било ништа боље. Јеретички Бранко Ћопић своје време описао је таквим да у њему „замлате живе као богови“, а и Душко Радовић је прогоњен због афоризама попут оног да „пси никада нису боље живели“.

Владика Николај, још једна од оних историјских личности које савременици толико воле да цитирају, јер га тобоже изучавају и руководе се његовим мислима, непосредно након завршетка Великог рата, 1919. године, написао је да Срби имају више вештине да улове лава него муху. „У томе је наша снага, али у исто време у томе је и наша слабост“. Ако икада признамо да су управо муве, гњиде, бубашвабе, инсекти, мољци и паразити наши највећи непријатељи, не тражећи алиби у чињеници да они нису само аутентични домаћи производ, могли бисмо најзад почети да ловимо оне који обескичмењавају заједницу, разграђују колективну свест, уништавају државу свакодневним преварама, подвалама, јавашлуком, бахатошћу,... Али, немамо ми те петље! Ми, ако ме питате, од мува правимо лавове!

Аутор је доцент на Факултету политичких наука у Бањој Луци