Блог

Умовање смањених глава!

Ђорђе Вуковић, Бањалука

Припадници старог јужноамеричког племена Шуари својевремено су упражњавали технику смањивања људских глава. Плашећи се осветољубивих духова побијених непријатеља, патентирали су овај архефакт који, идеолошки инспиративан и технолошки усавршив, до данас беспрекорно служи тзв. елитама свих раса и класа. Својеврстан цивилизацијски искорак донеле су реформе после којих се овакви обреди више не спроводе над мртвим, већ живим људима чије лобање мање више задржавају обим, али рапидно губе садржај. Истовремено, уместо етикета „непријатељи“ по њима се лепе разни еуфемизми као што су „човечанство“, „народ“, “нација“, „јавно мњење“, „публика“, „читаоци“, „порески обвезници“, „бирачи“, „нови нараштаји“ и слично.

Међутим, ако смо и даље спремни да се сагласимо са Монтењовом дијагнозом да је кудикамо веће варварство експериментисати са живим него над мртвим људима, Шуари нам дођу као ренесансни хуманисти. Њихове жртве нису могле да осећају бол, патњу, понижење, бесперспективност. Нико им није држао говоре, обећавао бољи живот, стране кредите, нова радна места,... Данас је све другачије. Смањивање глава је глобални тренд, међународни хит, постмодерна уметност, маркетиншка атракција, олимпијски спорт, начин остваривања људских права и слобода, мултиетничка пенетрација, витални национални интерес, доказ космополитизма, уставна обавеза, интелектуална егзибиција. Смањивањем глава свет постаје глобално село, решава се проблем пренасељености, васпоставља се општи мир, гради бесконфликтно друштво. Техника је разноврсна. Главе се смањују централним дневницима, забавним емисијама, наставним програмима, међународним пројектима, експертизама, по семинарима, округлим столовима, вечерњим школама, приватним факултетима, фолкотекама, завичајним друштвима, парламентарним дебатама. Силеџијски, добровољно, фаталистички, поданички, префињено, аутохтоно, модерно. У мешавини кича, партијске острашћености, академског цинизма, малограђанског национализма, псеудодемократије, баналности, обездушене индивидуалности, позерског мондијализма.

Како било, најпрактичнија за разне подухвате одувек је била ипак - српска глава! Како у својој историји нису ратовали са Шуарима (Шувари су из неког другог племена), Србима је смањивање глава остало потпуно непознато. Османлије некада, муџахедини колико јуче, нису имали времена за губљење. Од Газиместана до Возуће они би главе једноставно - одсецали! Поштено! Без много натезања! Методологија се није мењала, а једина разлика је у томе што је нпр. глава Лазарева, српског кнеза, завршила у народним песмама и видовданској етици, док се за чеоним костима и чељустима чика Лазара, стрица мог пријатеља Жарета, двадесет година након грађанског рата још трага по босанским врлетима. Понекад су Турци српске главе користили као сировину, репроматеријал у грађевинарству, подижући знамениту Ћеле кулу. И аустроугарски завојевачи су, у паузама између стрељања и вешања, пред Србима добијали нападе креативности. Тако су главу студента Богдана Жерајића, док се још није честито ни оладила, раставили од тела и од ње направили тинтарницу за писаћи сто сарајевског начелника. Нешто касније, први западни сусед, чим је обукао црне усташке униформе, није видео нарочиту употребну вредност српских глава. Јесте их радо китио ексерима и коњским потковицама, али је из њих вадио очи како мученици не би критички оцењивали њихову уметност. После црнокошуљаша на ред су дошли комунисти. Они су баш волели да по Голом отоку и другим туристичким дестинацијама непрежаљене Југе из српских глава истерују Бога и свеце, српство и русофилство. Након првих вишестраначких избора, комунистички егзорцизам наследиће најбољи маршалови пионири. Њима су се у докусуривању преосталих Срба придружила знана и незнана племена. Да не претерујемо, сви осим Шуара! На размеђи миленијума смањивање српских територија и српских глава довешће до нових сеоба, геополитичких и климатских промена на Балкану, приближавања Србије Европској унији. Имамо обећање да ће у 2016. ствари бити још јасније! Мале српске главе више никога неће моћи да уплаше, одушеве, заведу, узбуде! Регион је све стабилнији. Балкан постаје миран, тупав, сервилан. Из малих глава, што би рекао велики песник, лафу и генију биће трудно изаћ'! Да се којим случајем не би поново појавио какав Никола или Михајло, Вук или Петар, а о Милошу, Ђорђу, Гаврилу, Живојину да ни не помишљамо више!

Руку на срце (када је прст већ превелик за чело), и браћа Срби су одувек уживали да се играју главама. Туђим, али чешће својим. Најомиљенија је од вајкада била кумова глава. Од књаза Милоша до друга Слобе, а и Тома и Воја последњих дана нешто трабуњају о овој тематици. Карађорђевом главом плаћена је лојалност Цариграду и београдском везиру, Стамболићева глава на кратко је унела мир на Дедиње, док са Шешељевом главом не знају шта би ни у Хагу, ни у Бајчетини. Елем, када такав третман има глава оног који према српској традицији завређује статус на земљи као Бог на небесима, шта тек могу да очекују остали? Лапот, ударање секиром или маљем најмилијих по глави, када им за то дође време, сведочи о нашем вековном социјалном сензибилитету, док изливање биста, прављење скулптура и качење портрета на зид припадају политичком наслеђу. Тако је у време наших очева и дједова Србија личила на јувелирницу дупке пуну Титових глава од глине, бронзе, папира,.. Укратко, од племенитих метала и чисте лудости! Мада нико не зна где се у међувремену денула онолика сировина од које се нису касније излевали ни нови споменици, ни топовка ђулад, а поготово не цевоводи за Јужни ток, остаје сумња да сав тај токсични отпад завршава у главама и карактерима савременика. С колена на колено!

Шта рећи?! Народ који има толико бурну, драматичну и обезглављену историју ни не може да доживљава крајње трагичним актуелне процесе смањивања властитих глава, укључујући и ону јединствену, интегралну, заједничку, свесрпску главу. По логици, боље и мања глава него никаква. Дај шта даш! Нека на њој нема ни шешира, ни образа, само нек' нам је она на раменима. Тако глава има статус плате или пензије. Десет или двадесет одсто мања, понижавајућа и безвредна, све чешће касни... Шта кога брига што у малим главама више не могу да цветају велике идеје. Смањивањем глава смањују се и трошкови. Држава штеди. Чува своју младост. Мање главе мањи одлив мозгова. Мањи и изливи крви у мозгове. Нација је све здравија. Не разбија више главу тешким темама. Искорењује се традиционална тврдоглавост. Што су главе мање вође су веће. Паметније. Процес смањивања глава за једне се одвија сасвим безболно, другима тече неприметно, а трећи га доживљавају као сазревање, напредак, пут ка успеху у животу. Једни мисле да је то ватиканска завера, други су уверени да су Амери умешали прсте, трећи да Путин на њима лечи комплексе. Неки мисле да није Слоба крив, већ смо ми од такве јапије (да не цитирам ликове из драма Душана Ковачевића), а све је више и оних који су убеђени да је смањивање глава један од налога које је Вучић добио у Бриселу и Берлину. Главе се скупљају и од рецесија, поплава, реформи, ревизија, револуција, борби против криминала и корупције. Скупљају се радикално, отачествено, демократски, напредно.... Главе се смањују на фудбалским стадионима, пред малим екранима, у школама, на универзитетима. У скупштини. На бранику отаџбине. На европском путу. Као источно питање. Као западни стандард. Болоњски процес. Транзиција. Консолидација. Изградња грађанског друштва. Одбрана националних интереса. Повратак традицији. Гранд парада.

Твоја мала глава ми више не звучи познато!

Аутор је доцент на Факултету политичких наука у Бањој Луци