Блог

На Дрини ћускија

Ђорђе Вуковић, Бањалука

Срби имају ту дуговјечну и неизљечиву говорну ману! Када год треба да ослове пријатеље, рођаке, сународнике, саплеменике који живе западно од Дрине, они кажу – Босанци! И није ту ријеч ни о каквој језичкој омашци, као што ће правдати и појашњавати дежурни родољуби, нити тек о географском одређењу, већ о (под)свјесном политичком стајалишту, културном селектирању, а, што не рећи, врло често и о етнопсихолошком и антрополошком таргетирању. Да се не лажемо, није то крчмија само тзв. грађанског сектора, законоправило наводно антинационално оријентисаних нво активиста, није ни бенигна псовка или опште мјесто у силабусу снобовштине друге генерације Пироћанаца на Новом Београду. На крају, није ни свијест о различитом националном припадништву упркос мноштву сродних и истовјетних особина, заједничких етничких, вјерских, културно-историјских упоришта, а, по свему судећи, ни проклетство народа који се одувијек позивао на јединство, а вјечито дијелио. Углавном, Србин из БиХ екавицом се каже - Босанац! На пијаци, у трамвају, код „Коња“, на међународном семинару, у амфитеатру Филозофског факултета, Битеф театру, на предсједничком канабету, у вицу...!

Како било, испоставило се да постоје и два начина коришћења назива „Босанац“, један пежоративни и други патетични, заштитнички, благонаклони. Први је резервисан првенствено за тзв. босанске Србе или „босанске букве“, како је у вријеме босанског рата Милошевић оквалификовао паљанско руководство и његове сљедбенике. Од тада, Босанац је збирна именица за све српске избјеглице, досељенике, скоројевиће, ратне профитере, скромне и амбициозне студенте, сиротињски раздрагане туристе у Кнез Михаиловој, инфантилне, агресивне, сналажљиве Србе који говоре ијекавицом а нису са Дурмитора. Такав Босанац још мирише на барут, коридор, санкције, масовне гробнице, Бају малог Книнџу, менталну и културну лимитираност, сто одсто домаћи органски примитивизам. Он носи карирана одијела и лута по „кругу двојке“, конкурише на свако радно мјесто које прижељкује просјечан „старосједилац“ пријестонице, углавном с краја седамдесетих или прве половине осамдесетих. Тај Босанац Београд и Србију воли више од Београђана и Србијанаца, међу пријестоничким солитерима осјећа се заштићен и неприлагођен у исто вријеме, у породичном албуму чува слику Младића, заклиње се у Радована, слијепо слуша патријарха, презире несрбе и све који се не понашају као типични Срби. Због њега и „његових“ навијачи, хулигани и академици повремено одржавају митинге подршке и протестне шетње, дерњају се због некакве издаје, послије пале амбасаде и обијају излоге. У међувремену, ако и залута какав писац, група професора, привредна делегација или спортска екипа, сажаљевамо случај, наступа пред празним трибинама или у окриљу завичајног друштва. На Сајму књига хвата за рукав незаинтересованог пролазника. Ако је тако, зар нису часнији они који отворено говоре о „геноцидној творевини“, „Републици Шумској“, цивилизацијској рупи, шаци сељака!?

С друге стране, Босанац је и симбол српске широкогрудости, максима поново откривене саосјећајности, шифра свијести о колективној одговорности, олтар за савремене апостоле братства и јединства, тест толеранције за демократске ђаке прваке. Али, исувише прозирна дистанца! Јер такав Босанац је муслиман, Бошњак, најчешће Сарајлија, невина жртва српске политике из деведесетих, побратим оних дивљака и полусвијета који их је клао и силовао да би се вјештачки разликовали. Такав Босанац има тужан и егзотичан сјај у очима, мирише на ћевапе, нашу невину младост, Плави Оркестар и Јутел. Пред њим се београдска елита разврстава на аутентичне европејце и слободне радикале, ксенофобе и аутошовинисте. Он је неодољиво стратиште југоносталгије, извор бистре и неукроћене креативности и старог, доброг, искреног зезања. И ту, мање више, нема ничега новог!

Међутим, духовно лицемјерје без премца, врхунац родомржње, најстрашнији нагон за самопоништењем, најперверзнији стадијум заблудјелог национализма наступа када се за Србе из БиХ пуних уста тврди како су то прави Срби, прекаљене Србенде, витези слоге и слободарства, бољи дио распетог српства, а истовремено, дубоко у себи мисли се поново на – Босанце! Републици Српској ласка се као српском Пијемонту, светом кусуру вишевјековног етничког прогона Срба, јединој побједи у олујама ововјековних пораза и понижења, судбоносној караули националног опстанка, лијечилишту од псеудолибералног салонашења, дезинтегративних мисли и клонуле српске идеје. Неизрециво, ипак је то мила ружна прчија, парче босанске вукојебине! Обгрљена уобразиља, најувјерљивији стереотип, специјално и паралелно самонеразумијевање. У супротном, не би била згодно мјесто за хонорарно србовање, викенд патриотизам, романтични аналитички felacio. Од Начертанија до меморандума САНУ, од Уједињене омладине српске и Српског културног клуба до СНП „Наши 1389“, од Немањића и Котроманића до Вучића и Додика, Срби исто доживљавају различито и различито сматрају истим. Границе по брдима и пољима, границе у главама и наравима. Отуда све више Срба постаје увјерено да њихово национално, етничко, културно, духовно јединство представља тек политичку флоскулу десних популиста, жестоке и хаотичне кафанске монологе писаца конзервативаца, трице и кучине, васкрсли антијугословенски концепт, хроничну малограђанштину, академско бјеснило, бодљикаву жицу око успомене на братство и јединство.

Срби из РС опкољени су извана и изнутра! Као „бољи Срби“ и „лошији Босанци“, као „историјске утјехе“ и „терети будућности“, као културне прираслице и политички подвизи, као драмске паузе у гусларској аргументацији и најтврђе главоње на стрелишту митова. Не пуцај, брате!

Аутор је доцент на Факултету политичких наука у Бањој Луци