Блог

Нови капитализам на батерије

Марко Тошовић, Вишеград-Нови Сад

Радница запослена у једном супермаркету испричала ми је како у току радног времена никада не користи паузу за ручак и цигарету, јер то не ради нико од њених колега. Ту радницу требало би разумјети. Она ради како би обезбиједила минимум средстава за егзистенцију: тек толико да њена дјеца сваког јутра на ту кришку хљеба могу нешто и да намажу. Када би почела да користи паузу за ручак и цигарету, радница би власницима послала поруку да је слабија, јер не може да ради као остали запослени, тј. може да ради пола сата мање. Њој је пауза за ручак и цигарету потребна, док њене колеге могу да раде пуно радно вријеме без престанка.

Како би својим надређеним показали да су довољно издржљиви, довољно послушни и довољно понизни, радници су у стању да не једу, не пију, да не иду у WC. Да трпе уврједе, шпијунирају и потказују. Исто то раде и неки други радници, на неким другим позицијама, са мало звучнијим звањима, за мало веће паре. Лошу атмосферу на послу, оличену у агресивној конкуренцији међу запосленима, и грч у стомаку који многи радници осјећају када иду на посао (а о грчењу мишића након посла да и не говорим), подстичу осјећај несигурности и страх да се не постане сувишан. Али ту није крај мукама данашњих радника. Погледајмо прво два модела рада која је у својој Култури новог капитализма упоредио Ричард Сенет: „У либералном, Смитовом моделу напредујете тако што радите више од онога што се од вас очекује; у војничком, Веберовом моделу кажњавају вас кад пређете границу“ (29). Поштено! У неоробовласничком моделу, који је данас лако уочљив, кажњавају вас када не прелазите границу ваших могућности; јер то је оно што се од вас и очекује.

Говорећи о Веберовој анализи милитаризације друштва, Сенет уочава још нешто: „Према Веберу, сви ти облици рационализовања институционалног живота, који су преузети из војничког деловања, водили би у друштво чије су норме братства, ауторитета и агресије подједнако војничке по свом карактеру, премда грађани можда не би били свесни да размишљају исто као војници“ (25). У складу са тим, чини се да је коначан циљ новог капитализма да обликује друштво чији ће радници/грађани размишљати као робови, радити као робови, бити понизни и избезумљени као робови, плаћени као робови, али који неће бити свјесни да су робови.

Такви радници подсјећају на батерије – вриједе док се не истроше и док је њихова енергија довољно јака да задовољи туђе потребе. Њиховим корисницима, међутим, ријетко пада на памет да их „напуне“. Једноставно им се више исплати да их замјене новим батеријама. Зато је неоробовласничке структуре, попут, нпр., приватних предузећа, супермаркета, тржних центара и фабрика, могуће упоредити са МP3 плејером, јер управо је батерија најпотцјењенији дио хардвера тог уређаја: јефтина је и замјењива. То, међутим, није поштено, будући да читав уређај, читав систем МP3 плејера, не би могао да функционише да нема батерија. Остала би само једва корисна пластична конструкција. Батерија, међутим, мисли да је створена да ради док не цркне, па да након тога заврши у канти за ђубре, као да никада није ни постојала. Пошто је (само)свијест батерије таква каква јесте, она никада неће постати саставни дио једне структуре, већ само њен јефтини енергетски ресурс, који структура прво укључи у себе, беспоштедно га потроши, да би га потом поново одбацила.

Ричард Сенет је МP3 плејер као метафору искористио прије мене, али у нешто другачијем контексту. Наиме, Сенет је једним пластичним поређењем покушао да дочара разлику између флексибилности неокапиталистичких и фиксираности старијих организација рада, тако што је МP3 супротставио пирамиди. Другим ријечима, у култури новог капитализма, парафразирам, „непромјењивом линеарном скупу корака у раду/производњи супротстављена  је справица која у датом тренутку може да изврши само неке од својих многобројних функција и коју карактерише могућност произвољног скакања са операције на операцију“. Ова аналогија, међутим, није толико занимљива због МP3 плејера, колико због пирамиде.

Према Сенету, Бизмаркова идеја да милитаризује друштво једним дијелом је почивала на његовом виђењу грађанских институција и предузећа као пирамида. Такве пирамиде подразумијевале су могућност огромног укључивања грађана у своје дно, а то је имало и своју сврху. Бизмарк је знао да „ма колико је радник сиромашан, мањи су изгледи да ће се побунити ако зна да има утврђено мјесто него уколико не може да схвати какав је његов положај“. Дакле: „Иза Бизмарковог тврдоглавог разлога за све већим попуњавањем институција људима стајала је пацификација – избегавање сукоба тако што се свакоме нађе место“ (30). Овај примјер показује да је свијест грађанина/радника о себи као члану једне заједнице који извршава неке обавезе, али и уважава нека права, била већа крајем 19. в. него данас. Бизмарк је, дакле, био свјестан грађанске свијести о себи, па се с разлогом те свијести и прибојавао.

Новим капиталистима Бизмарк би био смијешан. Они су се увјерили да је могуће направити стање опште пацификације, у стању општег незадовољства. У циљу да остваре већи профит, нови капиталисти су брзо схватили да морају смањити и нека улагања, односно да морају појефтинити радну снагу. Да би у томе успјели било је неопходно прво обезвриједити радника, тј. одузети му нешто што гарантује његову вриједност. То нешто могла би да буде управо прича. Она је раднику важна као свједочанство које показује да он ипак вриједи мало више од онога у шта они желе да га претворе, а чињеница да је и даље прича/приповиједа пружила би му осјећај интензивног постојања.

Поводом ове теме, Ричард Сенет је на једном мјесту своје књиге примјетио, парафразирам „да су старији институционални модели људима нудили могућност да сами осмишљавају своје животне приче, тако што су им обезбјеђивали сталан посао (сигурност) и тако што су обавезе које тај посао подразумијева биле јасно дефинисане“. То ипак говори да су људи и тада само привидно били суверени приповједачи својих животних прича, јер је могућност приповиједања зависила управо од институција/структура које су га омогућавале. Али ако су људи нечим могли да приморавају структуре/институције да им тако нешто омогуће, била је то њихова свијест о себи као таквима. Брисањем такве свијести структуре су лако укинуле могућност приповиједања и поништиле приче зарад стварања нешто већег профита: и једно и друго на рачун радника. Одузимањем приче и могућности приповиједања људи су постали баш то: батерије/робови који вриједе само у овом тренутку. Док раде.

Аутор је мастер професор српске књижевности и језика из Вишеграда-Новог Сада