Блог

Мали неспоразум са Сократом (II)

Сам свој вођа

Луна Градиншћак, Суботица

У затуреном и не тако популарном филму Џона Карпентера „Они живе“ постоји, на први поглед, нелогична сцена. Реч је о ситуацији у којој новопросвећени јунак Нада покушава да убеди пријатеља да стави наочаре спознања, како би сагледао свет из правог угла. Подсетимо се, у тој сцени два пријатеља туку се крвнички, попут животиња, не проливајући готово ни капи крви. Шта је збуњујуће? Туча траје скоро десет минута. Будући да филм има одређени темпо који се лако следи, ова сцена делује пренатегнуто. Гледалац би у том тренутку могао да каже за филм да је потупуно глуп и да замара. Међутим, управо је ту кључ онога што Карпентер покушава да поручи – човек није спреман и не жели да се суочи са истином, јер то суочавање нужно боли. Како Надин пријатељ Френк каже, остани по страни и гледај своја посла. У преводу, настави да будан спаваш и не мисли на своје сопство.

Бављење самим собом, установљено је у мом претходном тексту, изискује једну врсту напора да се отргнемо од свесног дела себе и препустимо оном несвесном, које може бити испитано једино кроз сферу наше рефлексије. Бављење собом, или другачије речено пракса сопства,  у класичном периоду захтевала је присуство појма другог. Други је неопходан како би пракса сопства била досегнута и како би заиста испунила своје сопство собом. Шта би то значило? Парадоксално, онај други је покретач и иницијатор промене за коју смо само ми кадри да спроведемо. Помоћ која је неком одређеном потребна, нема свесну оријентацију у бићу.

Ако се осврнемо на поменути филм, уочава се да неколицина освешћених људи спроводи борбу против новог светског поретка на тај начин што осиромашеној неоробовласничкој маси с времена на време емитују емисију у којој старији човек покушава да допре у свест људи и продрма њихову духовност готовим сервирањем истине. Међутим, примећује се да речи овог човека код масе изазивају, погађате, велике главобоље. Маса није спремна као таква да се преобрази, а Фуко то јасно у својој књизи „Херменеутика субјекта“ истиче. Појављује се „недостатак храбрости, недостатак снаге, недостатак издржљивости“, људи нису у стању да схвате важност њиховог задатка у којем се они сами морају посветити својим мислима и осећањима, „неспособни су да га успешно приведу крају“ јер је судбина већине одређена тако да се окреће само оним суштим елементарним питањима егзистенције.

Према Фукоовим речима, морамо приметити да не би требало мислити како се на овакву спознају, окретање сопству, наилази само у аристократским круговима, да ту нису само они који су, како стоји у претходном тексту економски, културно и друштвено остварени као елита, већ да су ту и они који су кадри да се спасу. О тачности ове тврдње сведоче неке религије, попут оних источњачких, које су чак начиниле образац мишљења акцентован на свом сопству, негујућу притом дух. Али без обзира на ту тврдњу, по страни је ипак остављена једна класа и то она најнижа, баш она која се намеће већини становништва данас, коју чине – робови. Они, дакле, немају могућност „старања о самом себи“. Да ли би то значило да робови нису спремни на ову врсту спознаје, кроз коју се долази неговањем сопства, или им је та чињеница једноставно наметнута? Уколико се ствар сагледа кроз остварени преображај јунака филма Нада, који својим именом сведочи да је нико и ништа, сложићемо се да је у питању ово друго. Због тога ове чињенице ће морати бити понављане свуда и стално. Попут емитовања емисије на махове у поменутом филму, или у Сократовом константном инсистирању на разговору са појединцем.

Слушање, интелигенција, приступање овој пракси, Фуко примећује, слабог су интезитета. Слушање је слабо, саговорник који се нашао код Сократа биће код Црњанског приказан као нестајућа фигура, и баш из тих разлога, ово начело мораће бити понављано. У томе се види да хијерархијска подела заправо не постоји. Оно што материјално дели, духовно саставља. Подела која одједном искрсава биће „подела на оне који су способни и на оне који нису способни за сопство“. Стога позив треба да буде упућен свима јер ће само мали број бити кадар да га уистину и прихвати. А намеће се и питање ко су они са којима пракса сопства има посла? Фуко их дефинише стањем по имену stultia. Циљ сваког сопства је да се избави из таквог стања. Stultus је „онај који се не стара за самог себе. Stultus је најпре онај који је подложан сваком ветру, отворен према спољашњем свету, то јест онај који пушта  да у његов дух уђу све представе које му може понудити спољашњи свет. Он те представе прихвата не испитујући их, не знајући да анализира оно што оне представљају“. С друге стране, он је распршен у времену, ничег се не сећа, допушта да му живот протиче и не покушава да успостави континуитет и јединство, а понајвише нема контролу над својом вољом, не усмерава је ка тачном циљу. Недостатак воље чини ми се као кључан за ову причу. Воља stultusa очигледно није слободна, и она није апсолутна. Она је контролисана. Блештавилом материјалног и чулног задовољства она мами учаурена бића к себи не нудећи притом истинске вредности за трансформацију у јединку. Stultus је неспособан за праву вољу која нема условљеност, већ је осетљив на споњашње надражаје и пушта да га они усмеравају у којем год правцу.

Налази се на исти закључак – бављење собом, својим сопством, „универзалном вредношћу која је стварно доступна само неколицини“, представља један од најтежих послова на свету. Не постоји литература која би нашем сопству помогла да се избави из чамотиње, из стања stultusa, не постоји лек који нам може пружити спасење о којем ће у каснијим радовима бити речи. Сократово окретање појединцу било је с разлогом усмерено само на јединку, као што је и Нада усмерен ка свом пријатељу док је њихова воља касније усмерена ка једном циљу – да спасу човечанство на начин својствен њима и њиховим способностима. Ниједна литература која пружа једноставно и ефикасно решење, заправо не нуди решење. Јер, према Сократовом виђењу ствари, сви смо космос за себе, повезани у једну недељиву целину. Фуко ће истаћи интересантан моменат сачуван у културама блиске сопству, у којем се огледа једна врста самопомоћи, који садржи изворну чињеницу, карактеристичну за јапанске вежбе гађања луком – „направити празан простор око себе, не допустити да нас привуче, растресе сваки шум, свако лице, свака особа у близини. Направити празан простор око себе, мислити на циљ, или боље на однос између самог себе и циља“. Поглед који беше усмерен на друге треба сада вратити на себе као субјекта акције, али пре свега субјекта који има императив да досегне сопство. А једини и најпотребнији вођа за то је онај најсигурнији, наш унутрашњи. 

Ауторка је мастер професор српске књижевности и језика из Суботице