Блог

Зворник, хладна ноћ

Војислав Савић, Бања Лука

Генијални Андрић је, копајући по прошлости, антиципирао и објаснио многе ствари које ће нам се касније догодити, или тек имају да нам се догоде. Сваким даном се изнова потврђује његова одвећ позната теза да се у Босни све мијења, све пролази, док само мржња опстаје, као трајна одредница живота на овим просторима. А мржња је, као и љубав, ирационална и необјашњива категорија, и не може јој се капа скројити простом логиком или некаквим рационалним објашњењима. Најбоље што сам ја успио објаснити, и то себи самоме, јесте да је наша трагедија у упорном заборављању, у немогућности да се једном за свагда одредимо према прошлости. Довољно је било видјети реакције, на још непровјерене информације, довољно је било гледати како у јавни простор продиру потиснуте емоције, мисли, осјећања и вриједности, како се одједном на нас обрушава све оно што упорно негирамо, и са чим се избјегавамо суочити, да би човјек схватио о чему се овдје ради.

У понедељак навече је стигла вијест да је младић од двадесет и кусур година упао у полицијску станицу у Зворнику и уз повике ‚‚Бог је велики” (Allahu ekber) почео пуцати по полицајцима, при чему је убио једног и ранио двојицу прије него је и сам страдао. Младић је, наводно, имао и панцир, због чега је издржао првих седам метака, све док осми метак није промашио панцир, а њега лишио живота. Наравно, то је окарактерисано као терористички чин, а цијела држава се дигла на ноге. Одједном смо се, као, сви нашли забезекнути и запрепаштени - откуд то чудовиште пред нашим вратима? Као јагње доведено пред кланицу. Међутим, мишљења сам да ова празна љуштура коју називамо Босном и Херцеговином, при чему не дајем никакав вриједносни суд, већ то држим за чињеницу, заиста и нема капацитете да се организовано супротстави тероризму. За такво нешто је потребна држава, а државу de facto немамо.

Али друга ствар је овдје, за мене, била поражавајућа. Тешко је, наиме, да ико може одредити када трагање за истином постаје та фамозна ‚‚релативизација злочина”. Пречесто сам свједочио, у последњих неколико година, како се сваки покушај да се догађаји из јула 1995. године у Сребреници објасне у ширем контексту у старту прекидају са аргументом - то је релативизација злочина. Дакле, ако не прихватам сљедећу логику - Сребреница је геноцид/Република Српска је геноцидна творевина/Срби су извршили агресију на БиХ - онда са мном нема никаквог разговора. Иста та логика искориштена је и да се ‚‚оправдају”, колико год то дегутатно звучало, убиство Драгана Ђурића и рањавање двојице полицајаца зворничке полицијске станице. Одједном су се по друштвеним мрежама проширили, скоро идентични, коментари да су они тобожњи ратни злочинци, одмах су се почеле ширити разноразне непровјерене и романсиране приче о несрећном дјетињству Нердина Ибрића и о томе како га је убијени полицајац ‚‚отео из мајчиних руку, након што му је отац убијен од стране његових сарадника” и слично. Портали бошњачке провенцијенције су, са изузетком радикалног САФФ-а, такође су имали сличне покушаје, али наравно, на много умјеренији и прихватљивији начин.

Мени ово говори сљедеће - да је филозофија жртве, дијалектика ‚‚апсолутног крволока” и ‚‚апсолутног страдалника”, при чему су Срби ови први, а Бошњаци ови потоњи, озбиљно узела маха у јавном дискурсу код Бошњака, те да је то један повећи камен који, заједно са осталим камењем, спотиче ту тзв. ‚‚нормализацију односа”. Ако је услов за дијалог да ја беспоговорно прихватим овакву поставку ствари, онда од тога заиста нема ништа. И не треба да буде. Ова логика довела је до фрапантних закључака да су заправо Срби једини кривци што је Нердин Ибрић узео пушку и убио Драгана Ђурића, а у крајњим фантазираним инстанцама највећи кривац је управо сам Ђурић /Нека почива у миру/.

Свако од нас, засигурно, познаје по неколико људи, а ја у најужем кругу пријатеља имам двојицу таквих, који су одрасли без оца, са истим потешкоћама које је имао покојни Нердин, али им никада није пало на памет да узму пушку и сами траже правду за своју несрећу. Напротив, одрасли су у озбиљне људе, који чак боље и од многих својих колега који нису имали такву судбину разумију колика је то несрећа рат, и колика је важност да се такве ствари не понове. Мислим да је сада ред на бошњачким интелектуалцима, јавним дјелатницима и онима који мисле добро овој држави, да раде на стварању другачије атмосфере у јавности. Они, наравно, имају пуно право да не мисле тако и да овај позив схвате како год хоће, али надам се да за све што раде имају добре разлоге. За мир, и дане што долазе.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса из Бањалуке