Блог

Хронике времена садашњег

Аца Селтик, Београд

"У величанственом Богородичином граду, престоници српској, у подножју Деспотове куле, у организацији Краљевског реда витезова, а под окриљем првог витеза Европе, благочестивог Деспота Стефана, имају се одржати на Врбицу и на Цвети витешке игре и витешки фестивал на коме ће се уприличити сусрет свих витешких душа које ова земља недри из године у годину..." Чекај, бре... Времеплов ради! Или је ово нека шала?! Не, није шала, збиља је! И то каква! И нема баш много везе са времепловом, иако је моје лично убеђење да квантна физика дозвољава постојање и једне тако немогуће апаратуре иако бих ту неизбежно потенцирао, као и увек, разлику између времена као појма и протока времена. Мада... Да се враћамо, бар визуелно и естетски, у светли средњи век, враћамо се.

Хммм... Паде ми на памет и да се ми континуирано практично враћамо у мрачни феудални систем средњега века, али то је ствар економије XXI века, те модерног робовласничког система, а не овога што сам замислио да буде тема овог написа. Дакле, чињеница је да Београд коначно има свој аутентични витешки фестивал под именом "Витез Фест"! Да, дефиловали су калемегданским зидинама копљаници и барјактари, стајали на кулама стражари и стрелци, калдрмом су шетале лепе даме, насмејана дечица и витезови, а подно београдског неба поново су летети орлови и соколови. И једна велика бела сова! Да, као она Харијева у Хогвортсу. И, зашто сад ово бива толико значајно? Из више разлога!

Пре свега, поново враћа достојанство Београду, витешком граду, стављајући га у ред свих оних градова који толике године уназад арче тај назив "витешке игре" иако имају и много мање права на то, а о педигреу да и не говоримо. Друго, економски ефекат једног оваквог фестивала, у перспективи, је немерљив јер познато је колико Европљани, и сви они који себе таквима сматрају, воле да се малкице преруше, увуку у хеланке у боји, или, још горе, шарене, ставе на главу шеширић са перушком и отпутују да глуме Робина Худа, Виљема Тела или Ајванхоа у некој страној земљи и тамо оставе силне новце позивајући се, у измаглици алкохолних испарења, на одбрану националне части сопственог национа.

Треће, сабира на једном од кључних места српске историје све оне који заиста у себи још увек носе одјек српског витешког духа у пуном значењу, потврђујући да рефлексија појмова као што су част, достојанство, солидарност, понос, јединство, додајте овде шта још мислите да треба, и даље исијава из сваког малишана који ће тог дана постати, бар на један дан, принц или витез и сваке девојчице која ће тог дана постати дворска дама или принцеза а који ће једног дана, врло ускоро, бити носећи стубови неке будуће Србије и, надам се, много бољи од нас, а поврх свега доказује да је у нама ипак то витештво записано на том потпражном нивоу и да га носимо у генима. И, четврто, и најважније, показује и доказује да данашњи витезови српски нису неки тамо буздовани, дежурни пијанци или кавгаџије, већ потпуно супротно: витезови писане речи, витезови уметности, витезови музике, витезови занатства и витезови будућности у којој је, уистину, "перо јаче од мача"!

И, верујте ми, сигуран сам да ће огромна већина тих клинаца и клинцеза, а на Врбицу и на Цвети принчева и принцеза, који тог дана упију бар по једну искру тог витешког духа, знати да кад затреба устану у градском превозу старима и трудницама, да узму у заштиту слабијег, да дигну глас против неправде, да буду очеви и мајке и да буду људи! А то је оно што нам треба!

П.С.

Пссст, не причајте гласно о овоме, али знајте, Змајеви су међу нама!

П.С.2

И у нама!