Блог

Јал` је казна, јал` је злочин?

Аца Селтик, Београд

Е, па, сад... Дискутабилно... Није да није... Међутим... 'Ајд' сад нек' ми само неко каже да грабимо напред гигантским корацима у чизмама од седам миља тако што ћемо изгласати и, буквално, гурнути у употребу и свима наметнути тај, најблаже речено, контроверзни закон о „правима детета“ који подразумева и немогућност родитеља да припрети детету физичком казном. Море... Даћу вам ја... Дај да не буде како нисмо овде претресли до краја ову тему. Ко зна... Можда ми традиционалније оријентисани грешимо. Мада, не би' рек'о.

Почнимо од почетка. Шта се десило кад су ови квази либерали прогласили Бога апстракцијом а страх од Божије казне глупошћу? Десило се то да је човек у својој глупости одмах прихватио оно што подилази његовом ионако крхком егу и рекао: „Ууу, супер, што би' се ја бојао нечега што не постоји?“ – „Откуд знаш да не постоји?“ – „Па, рек'о ми онај... Пера. Жика, Лаза...“ Било ко ко дотичном омогућава да своје најниже страсти пусти у оптицај без икакве контроле а понајмање самоконтроле. То је било прво рушење основних моралних начела и граница које човека спречавају да буде звер. Није се ту, наравно, стало. Следећа ограда која је морала бити срушена је ауторитет земаљских, тј. световних, инстанци битних за формирање личности. Јер, „There can be only one!“. Како ће се преузети потпуна контрола ако има више од једног ауторитета? Уххх... Поздравио вас Џорџ Орвел. Мало ћемо и да скратимо причу, па зато идемо одмах на ствар. Знате ли разлику између страха, и страхопоштовања? Не знате? Па, сазнајте је! Биће вам и више него потребно. Исто као и по питању религиозности, тако једно дете треба и мора да има поверења у свога „Творца“. Тај земаљски, световни „Творац“ је родитељ! Како се гради ваљан однос између детета и родитеља? Пре свега, безграничном љубављу, али и безграничним поверењем. Да, слажем се, не треба, нити може, свако да буде родитељ. Али, они који треба да буду, тим стваралачким чином преузимају на себе, поред права да буду родитељи, и обавезу да плод тог чина стварања васпитају на онај начин на који ће тај мали човек израсти у правог човека у пуном смислу те речи. Да би се то догодило дете, осим љубави и поверења, мора да гаји и страхопоштовање према својим родитељима иначе... Ништа од ауторитета. Или, што би рекли наши стари, „оде маст у пропаст!“. Ништа вам неће помоћи нервирања, урлања, хуктања, фрктања, бежање од себе самих и оних око вас ако у том узајамном односу нема онога што смо до сада побројали.

Е, а сад, оно најважније. Како изградити код детета страхопоштовање а не голи страх, који је, by the way, сам по себи ионако идиотарија. Чини ми се да је кључна реч доследност. А то подразумева и баланс између награде и казне. И, ево га... Та фамозна реч... Казна! Чега се деца највише плаше генерално? Најпре ће бити да је то могућност да остану изопштени и одбачени и да се родитељи од њих отуђе и да буду препуштени сами себи. Милион и један пример је ово потврдио. Али, будимо реални, нису то примери у коме је пала тек понека „педагошка“ у дугом низу година. Не, не, драге моје и драги моји. У тим и таквим примерима, откривамо оно са чиме би креатори тог новог закона желели да поистовете сваког родитеља који, за Бога милога, и помисли да сме да мало јаче потапше по гузи своје младунче, а то су они прави злостављачи, лишени било каквог осећања а камоли емпатије према онима које су родили и изродили. Дакле, за мене лично је увреда највишег степена и помисао да ће неки тамо „учени“ припадници неких тамо невладиних (извини Владо!) организација и згубидани доћи у позицију да нама, поштеним и нормалним родитељима који своју децу волимо највише на свету, соле памет о тим, тобоже, демократским и либералним принципима родитељства. Море, носите се... 'Ајд', кад сте тол'ко паметни, кажите ви мени како ћете да спречите свог омладинца у најранијем узрасту да гура прсте у штекер? Да нећете можда да га посадите испред себе и да му одржите предавање из физике? Па, заборављате да још није проговорио! А оно „Па, ми имамо штитинике за штекере у нашој кући“ баш и не пије воду из простог разлога што то дете мора некад и да изађе и ван куће са свешћу да у „то“ не сме ни по коју цену да гура прсте а плус и да не хвата голе жице, да не прчка по разваљеним струјомерима и незаштићеним бандерама! Према томе, остаје вам само... Па, наравно... Не морам ни да вам кажем, је л' да? Нећу ни да помињем прелазак преко улице у виду истрчавања на коловоз без гледања лево и десно, хистерисање у радњама... Списак је прилично дугачак, додајте активност по нахођењу.

Дакле, дете мора да има страх од казне за нешто што би учинило или починило и то од стране онога од кога му то најтеже пада. Иначе га неће погодити. Ако имате среће, број „ћушки“ којима ћете морати да усмерите ваше мезимче у правцу којим треба да настави је једноцифрен и може се набројати на пар прстију једне руке.Мене лично је мој тата истукао два пута у животу! Словом и бројем: два, 2, пута! Two, Zwei, Due... Пар! И хвала му на томе! Да то није урадио тада, ја никада не бих схватио: 1. да не смем да уништавам туђу имовину, колико год она јефтина била, и 2. да не смем да немам поштовања према другима који ме воле и брину о мени. Тачка! Све остало су били разговори! Бескрајни разговори! Објашњавања, приче, убеђивања... И то нас је претворило временом и у најбоље другаре! У ствари, мој отац је увек био мој најбољи пријатељ, само што сам прво морао да бар мало одрастем да бих то схватио. Али, до свега тога не би дошло да је Пера одма' отишао у Полицију! Један мој познаник, иначе психотерапеут ми је својевремено показао најуспешнији икада плакат који су Италијани распрострли по билбордима широм Италије у циљу борбе против наркоманије а каже: „Дрогирајте се слободно!“. Буквално! Овол'ким словима! Међутим... Испод тога пише следеће: „...Али... Отићи ћете у затвор!“... Или: „Тешко ћете оболети!“... Или: „Умрећете!“. И... Изазвали су реакцију која је уродила плодом из простог разлога што сви који су те и такве билборде видели и ишчитали имају поверења у институције које су потписници ових порука и према њима гаје страхопоштовање.

Е, а сад, још једна врло битна ставка... Све што обећате морате и да испуните! Само тако дете учи и сазнаје појмове „ако“ и „онда“. Илити, „узрок“ и „последица“. И, наравно, њихов узајамни однос упоредо са узајамним односом себе и родитеља. Али, шта ако га испустимо? Морам да признам, спадам у такозване „меке“ родитеље. Али, то не значи да не треба да будем строг понекад. Нити значи да дете сваки пут кад нешто згреши треба да ме види како се безазлено смешкам и вичем „нема везе“, „дешава се“, „па, дете је“... Да, дешава се, али докле?! Дотле док се не постави граница. Ако то исто дете не зна за границу у детињству, како ће да је зна касније у животу? Па, је л' рек'о једном Слоба (и опет, извини, Владо!): „Вас нико не сме да бије!“. И, шта би? Па, ништа, добили смо по... Упс, замало! Ако стално физички малтретира девојчицу из комшилука и остаје некажњен без сазнања шта јој, у ствари, ради, шта ће га спречити да једног дана то исто уради мајци, сестри, девојци, жени, било коме слабијем од себе, случајној пролазници, Раши Попову? Ништа! Дакле, овде није реч о насиљу него о спознаји шта је насиље и како се борити против њега, а „педагошка“ томе и служи. Злоупотреба тога је нешто друго и то јесте насиље али то нас враћа на почетак приче и на оно да не треба свако да буде родитељ!

Морам да се овом приликом присетим и случаја Ћоса званог Ел Греко, једног дивног педагога и наставника ликовног образовања који је тамо негде деведесетих дао отказ „зато што су ми забранили да васпитавам децу која су ми поверена“. Не, није се, наравно, радило о физичком кажњавању него човек није хтео да дозволи да му свака шуша седи над главом и дроби му како он треба да обавља своју наставничку дужност. Па, да, сви смо најбољи политичари и фудбалски селектори. Пук'о човеку филм, диг'о сидро, отиш'о на неко грчко острво и направио дечију ликовну колонију у којој учи децу о величини Ел Грековог дела без притиска са стране и без бојазни да ће неки глупави и беспотребни закон да спречи учитеље, наставнике и професоре, који су, узгред буди речено, други родитељи, да васпитавају децу која су им поверена како треба. Зато... Драги ини душебрижници и ви који мислите да знате све и да сте попили сву родитељску памет овог света, срам вас било! Немојте нас остале сматрати идиотима који не умеју да направе разлику између злоупотребе родитељске моћи, односно, злостављања, и васпитања! И не стављајте нас све у исти кош!

П.С.

Молим Владу Србије (ето ти га сад... Трећа срећа! Извини, Владо!) да приликом посете страних делегација, па све и да су Кинези, Амери, Руси, Билдерберговци и чланови Трилатералне комисије, изместе зграде институција негде ван града (што овима који свој рад таје и неће пасти тешко). По могућству, што даље. У... Не, не, овде ћу ипак да станем... Јер, спречили су ме да испуним обећање свом детету да ћу доћи по њега у школу и сачекати га по завршетку наставе у поподневној смени 16. и 18. Децембра 2014. тако што су улицу Кнеза Милоша затворили за сваки вид саобраћаја, укључујући пешаке, и на тај начин директно подрили мој родитељски ауторитет. Као што рекох, што се обећа мора се и испунити те, сходно томе, молим оне који овом земљом управљају да нама, родитељима, омогуће да наша деца у нас имају поверења.