Блог

Борба за Тему

Димитрије Војнов, Београд

Пре тачно годину годину дана, група филмских аутора и професионалаца упутила је Министарству културе и информисања своју Иницијативу за оснивање фонда за суфинансирање филмова о Косову и Метохији. Сама Иницијатива је наишла на ћутање Министарства културе, и то није неочекивано, а унутар еснафа је наишла на мање или више отворен подсмех, презир и тамо где је могла на оптужбе за национализам и заступање пропаганде. Њен укупан резултат донедавно више је био у домену моралног геста него успелог активизма. Међутим, у међувремену се појавио филм „Енклава“ Горана Радовановића и показао како је Косово наша тема, једина коју овај простор заиста има. Нисам ја тај који верује да одређено поднебље има неке „своје теме“ којих треба да се држи, али то јесте општи однос унутар наше културне политике па и у телима која се баве формулисањем наше филмске продукције. За многе приче, па чак и целе жанрове често можемо чути како „то није наша прича“, „то није за нашег човека“ и сл. а истовремено није тешко препознати да постоје неке опште тенденције шта то јесте „наше“ и „за нашег човека“.

Посебно питање се отвара када мало размислимо о томе ко је дефинисао шта је то „наша прича“ и неумитно се морамо вратити једном бесмртном цитату Данила Киша -  “ И, поготову, не бисмо смели да наседамо на онај офуцани мит да ми, Југословаци и остали Мађари, треба да се одрекнемо литературе, да ми треба да забављамо бели свет једино нашим политичко-егзотичко-комунарским темама, да ми морамо по сваку цену бити само homo politicus, увек и на сваком месту, а да поезија и форма, а да игра и играрије, а да метафизичке опсесије (ко сам? одакле сам? куда идем?), да заноси љубави тобоже нису за нас, и да се сунчани заласци нас тобоже не тичу, јер они припадају само туристима занетим литературом и поезијом, и који, дакле, имају право да посматрају заласке са дивљењем и мирне савести.“

Но, ми смо одавно у томе. И кад смо већ ту и када су прописане теме, онда постоји једна која је апсолутно филмска – а то је живот Срба на Косову. С једне стране, њихова свакодневица је као авантуристички филм, они свакога дана путују оклопним возилима; када напусте кућу, велика је шанса да ће у повратку затећи згариште; организују народне страже како би се сачували; а о ломовима и дилемама које носе у себи да и не говоримо. То су људи чији је живот права мала ризница егзистенцијане немоћи, суочавања са глобалном неправдом и заиста тешко је изабрати жанр у коме се њихов живот не би могао исказати. У том погледу, „Енклава“ је доказала чисто естетску валидност наше прошлогодишње Иницијативе за увођење бијеналног конкурса за филмове о Косову и Метохији. Филмови о Косову нису толико ни политичка колико естетска нужност. Ако је већ “тема проистекла из поднебља” основни задатак за наше филмаџије, онда хајде бар да то буде прави задатак.

У филму нема поповања, из свакодневице јунака се чита њихов тежак, неподношљив положај и јасно је да Срби имају позиицју својеврсних “homo sacera” на Косову, људи чији живот не вреди апсолутно ништа, а о безбедности и каквом-таквом достојанству да и не говоримо. У том погледу, филм чак није ни просрпски per se, он приказује однос који је успостављен и који сам по себи чак више ни нема националну димензију, напросто имамо две групе људи, једну бројнију и наоружанију, другу мању и разоружану и присуствујемо експерименту чији је циљ да видимо колико ће се далеко отићи у злостављању. Упркос српској опсесији да ће своју Истину, болну и неизрециву, некако пренети странцима путем филма, у чему „Енклава“ по свему судећи може имати пуно ефекта у фестивалском погледу, а филм ће имати судбину на ЗДФ-у итд. Ово остварење ће бити јако важно управо у Србији - иако не говори о нечему што људи не знају, када буду видели све то у једној естетизованој целини, подсетиће се проблема. Нажалост, „Енклава“ је упркос интересовању грађана које постоји и које се још додатно могло пробудити, изашла у крајње дискретну биоскопску дистрибуцију. Филма има у сваком биоскопу, али не у великом броју термина што свакако одбија одређени део потенцијалне публике. Отуд, пуни ефекат ће се десити када „Енклава“ доспе на телевизију и на мале екране где ће сасвим сигурно имати дуг живот.

Душан Милић, освајач награде за режију на овогодишњем ФЕСТ-у за филм „Травелатор“, најавио је свој нови филм у интервјуу за „City Magazine“, следећим речима, „Што се нових пројеката тиче, завршио сам сценарио за политички хорор на Косову, који спремам у копродукцији с Италијом и Француском. Биће то напета и дубоко емотивна прича о актуелном тренутку живота Срба у непријатељском окружењу. Надам се, ако све буде по плану, почетку снимања на јесен следеће године. Од ове приче очекујем много.“ Аутори дакле препознају потенцијал ове мучне животне пат-позиције и било би врло значајно када би се о овој теми у разумном периоду створио талас филмова јер би то могло да дефинише и нов тематски циклус који би могао помоћи и њиховој широј афирмацији. Тема савремених тензија на Косову је изузетно слабо заступљена у нашој кинематографији. Не само да су филмови који то директно тематизују ретки већ су слабо заступљени они у којима се та тема јавља као ехо. С друге стране, неке друге „есенцијалне“ теме попут рата у Босни, потрошене су до непрепознатљивости.

Јавна је тајна да „Тема“ има значајан утицај на избор филмова на конкурсима Филмског центра Србије. Када већ филмови о Косову и Метохији нису системски „заштићени“, остаје нам да се боримо да овај простор буде препознат као „одобрена тема“.

Аутор је сценариста из Београда