Блог

Ружно одумирање Звезде

Милојко Пантић, Београд

Каква је то, до сада невиђена борба са временом у Црвеној звезди? Већа него за одбрану безвредне титуле шампиона ничега. Јер 31. марта инспекција УЕФА проверава да ли су милионски дугови враћени односно да ли је финансијско књиговодство због којег је Звезда избачена из Европе, доведено у ред.  Несхватљиво велики публицитет сваког дана добијају узурпатори власништва и функција у некада великој европској и светској Звезди. Сваког непарног радног дана, у новинама по неки бивши фудбалер или тренер, као и клубови којима Звезда дугује, затражи свој новац мерен у десетинама и стотинама хиљада евра. Парним данима међутим, интересна група грађана која се представља као руководство клуба, лицитира у новинама са колико ће милиона моћи поново да добије лиценцу за такмичења у Европи. Велика је међутим несразмера између онога што ти новокомпоновани звездаши раде и говоре, и Звездине стварности.

Јер погледајте Звездину пропалу фудбалску шкољку, стадион којим су, да себе замаскирају, клупске кривокрадице дале часно и лепо име "Рајко Митић" и све ће вам бити јасно. Мало је шта у животу тако ружно, тужно и труло, као кад нека велика империја одумире. Звезда је некада заиста била права фудбалска империја. Чим данас крочите у ту некадашњу националну фудбалску светињу, видите и осетите: повукла се животна енергија из њених некада великих структура у свим професијама. Потамнео је и посивео сјај њеног фудбалског храма и трофеја. Некадашња фудбалска палата данас је претворена у затвор. На сваком кораку некакви чувари, некаква обезбеђења. То говори о томе да се мртав клуб одржава само на страху, претњама и насиљу. Новинарима се одговара само на питања којима се ништа не пита, у супротном оптужују се да руше "фудбалску величину". Кад се у изабранима, тј. њима наклоњеним медијима прича, понављају се идеје и речи које више ни за кога осим за њих, немају смисла. Звезда је са нестанком својих навијача на западу и истоку (а отерале су их бомбе са севера) изгубила душу. У тој фудбалској "рупи" више нема масовног излива радости, нити осећања да сте саставни део нечега што је плодно, ведро и напредно у животу. Па зашто онда тај "фудбалски леш" од клуба и даље постоји?

На смрт болестан клуб са некадашње "Маракане" одржава се вештачки у животу, захваљујући интересима данашњих руководилаца. Они имају један једини циљ: извући и последњи цент из тог некадашњег великана империјалног имена – Звезда. Сањају да ће од Звезде направити оно што је Здравко Мамић урадио са загребачким Динамом – велику експорт-импорт фудбалску фирму. У таквом амбијенту и у таквој атмосфери нема места ни за сећања, а још мање за присуство људи без којих некадашње империје не би било. Драгослав Шекуларац се не позива на свечаности, а и шта ће он на скуповима на којима се не помињу имена ствараоца Звезде: др Аце Обрадовића, Слободана Ћосића, Миљана Миљанића, Николе Бугарчића, Мише Сљепчевића.

Они који су разорили некадашњу институцију, сада преко медија разарају и свест милиона њених навијача. Свест о звездашким обичајима, о традицијама и сећању, о менталитету и карактеру. Једном речју о Звездином погледу на свет фудбала. То разарање међутим, за разлику од уништавања клупских структура, траје дуго и траје генерацијама. Треба се надати да ће се (као у случају биоскопа Звезда) појавити неки прави Звездаши који ће "носачима звездиног ковчега" смети да кажу: "Напоље из наше светиње" и који ће умети и хтети да оживе Звезду из младости моје генерације, када је Звезда "била живот, а све остало ситнице." 

Аутор је спортски новинар из Београда