Блог

Потрага за Демијургом

Бојана Миодраговић, Бањалука

Већ дуго наше прозорско окно приказује свијет у којем се одвија паралелно много криза. О њима и ризицима модерног друштва писао је између осталих и Улрих Бек. Од ризичног друштва, Бек је посљедњих година свог (нажалост, прерано окончаног – 01.01.2015. године) живота  говорио  о једној знатно оптимистичнијој визији живота, космополитској визији.

Интересантно како човјек који је цијели радни вијек провео бавећи се тмурним, песмимистичним пројекцијама будућности и призмама садашњости (несигурношћу, ризицима, капиталистичким односима  и слично), долази до космополитизације у коју, нескривено, полаже и велике наде. Како је он дефинисао своју визију и које јој је оквире дао, тема је неког другог промишљања.

Оно што у мени буди занимање у вези с овим уводом личне је природе и појединачног нивоа. Гдје је извор оптимизма у нашој визији свијета? У чему се огледа осјећање радости и треперење у ишчекивању сутрашњице у дану који не тече већ јури, а ми га, посрћући, покушавамо сустићи? Без обзира на то чиме се бавили, свакодневницу је могуће доживјети као дивно увјежбану кореографију, балетску или било коју другу, у којој плесачи пружају руке и покушавају се досећи, док их ритам не усмјери и баци на сасвим супротне стране. Оно што тешко пада у оваквој илустрацији је наше мјесто у таквом призору - да ли смо публика која са стране посматра то што се одвија или смо плесачи под притисцима сопствених и туђих очекивања, умијећа и личних тежњи?

Да ли је оптимистична визија само испунити очекивања, друштвене стандарде и жеље колективног монструма који мијења  расположење и намјере, под утицајима опијума које налази на овом свјетском вашару? Да ли је оптимистично жељети бити на бљештавој вртешци и кружити док не осјетимо нелагоду и мучнину и пожелимо да силазимо с ње, пробијајући се кроз оне који на ту вртешку хрле? У одразима помијешаних бљештавила и делиријумских звукова, да ли чујемо свој глас, своју мисао – да ли треба и смијемо да је чујемо? А онда, када чујемо звук, изолован и мало јаснији, да ли је то наш  глас или одјек, ехо монструма чијег смо организма крвна зрнца? Они који су убјеђени у изолацију свог пута, вјерују у сопствену жељу која их чини страним тијелом у организму колективног монструма. Да ли они, као страна тијела, могу да нам испричају своју оптимистичну визију којој стреме, да ли могу да нас увјере у вриједност јарке свјетлости и блиједило модрица које ћемо задобити у потрази за космогонијском тајном сопственог оптимизма?

Знам само једно сада, а то је да сваки трептај неизвјесности, прашину на обући и звонак траг гласног нервозног смијеха у потрази за Демијургом оптимизма, не бих мијењала за опорост духа, устајалост ваздуха и екстазичну вртешку са које безброј идентичних лица пружа руку придружења. Не бих могла, па макар чекала и окончала у праску новогодишњег ватромета као Улрих Бек.

Аутор је истраживач на Институту за друштвена истраживања ФПН БЛ