Агора

Шта значи бити Кинез? Први ДИО

Национализам и идентитет у Xi-јевој Кини

Пери Линк, Foreign Affairs

Шта значи бити Кинез? Снажна традиција у предмодерној Кини држала је да је то значило мислити, понашати се и живјети у складу са небески датим принципима који илуструју најбољи начин да се буде човјек. Други људи би могли научити ово „кинештво“ и они би такође могли постати цивилизовани, али никада не би могли да стану на црту Кини у дефинисању онога што је исправно или довођењу људи у ред.

Вијековима, овакав начин размишљања је увелико неоспораван и још данас су дубоке његове фундаменталне претпоставке. Бити Кинез и даље значи испољавати прикладно понашање и бити дио цивилизације која има примат у свијету. Већина савремених Кинеза би ово прихватила, бар прећутно. Оно око чега се не би сложили – често оштро – је питање вриједности за које би се кинештво требало залагати данас. Да ли је морални модел предмодерних времена и даље релевантан у савременом политичком контексту или би требао бити замијењен новијим идејама политичке моралности? „Кинески сан“ предсједника КинеЈинпинга, најбоље ће се схватити као освртање у тражењу одговора на ово питање. Али, упркос његовим жељама, расправа ће се наставити и то би могло допринијети нестабилности и чак насиљу у надолазећим деценијама.

Стара школа

Традиционалне кинеске породичне вриједности, често назване „конфучијанске“, су биле дубоко етичке, иако не егалитарне. Отац је имао ауторитет у односу на сина и син је био обавезан да се покори. Али и отац је имао обавезу: морао је бити прави отац, третирати сина како би то отац требао, а бити изложен јавном презиру уколико то не ради.

Политичке норме су биле засноване на породичном моделу. Владалац је имао апсолутни ауторитет у односу на своје поданике, али је био морално обавезан да их третира исправно. Уколико то не би радио, они су могли да побјегну или да се побуне, а владалац би могао да изгуби свој „небески мандат“ да влада. А како би владаоци научили шта је исправан третман субјеката? Читањем и усвајањем текстова. Званичници на свим нивоима су били бирани кроз испитивања конфучијанских класика, за чије памћење се сматрало да ће им улити морал који им је неопходан да би били исправне вође.

Термин „Кинез“ имплицитно значи „Хан“ што се односи на кинеску доминантну етничку припадност. Током посљедењег вијека и националистичке и комунистичке владе су покушале да се супротставе овом етноцентризму, обухватајући одређење „националног грађанина“ које би укључивало и људе који нису Кинези (не-Хан). Ова нова употреба привукла је неку пажњу на званичним нивоима, али у свакодневном животу, под Кинезима се и даље подразумијевао имплицитно, народ Хан. Породица народа Хан, било да живи у Сингапуру или у Сан Франциску, на примјер, сматра се huaqiao, односно, Кинезима у иностранству -  чак и након неколико генерација, али никоме не би пало на памет да тако назове Uighur из Xinjiangа који су се преселили у Самарканд у Узбекистану. У ријетко могућем случају, да је кавкашка беба усвојена од стране кинеских родитеља и одрасла у Кини, дијете се од стране локалаца не би лако прихватило као Кинез. Али према дјетету из народа Хан, усвојеном и одраслом у САД-у, природно би се односила и кинеска и америчка заједница као „једним од њих“.

Кроз већину кинеске историје, традиционални морално-политички модел је успијевао да одоли или да пригуши спољне утицаје. Будизам је дошао из Индије, Монголски и Манчу освајачи су продрли из унутрашње Азије, а трговци са Блиског Истока су стигли кроз Пут Свиле и путем мора, али је систем одолио. Кинештво је било сувише моћно да би се потиснуло; освајачи су тй који су се прилагодили.

Један од првих одговора Кинеза на британске топове је био да унаприједе своје. Али, да би то урадила, Кина је требала западну науку, а да би то добила, требала је западно образовање – што је значило учење западних језика и путовање у иностранство. Ово је био клизав терен; језгро кинештва могло је да изблиједи. Неки кинески мислиоци у раном двадесетом вијеку су ишли до тога да позивају на укидање традиционалног модела и потпуно опредјељење ка Западу. Али, већина је недуго затим престала. Мао Цедунг, као један од њих, користио је слоган „стране ствари за кинеску употребу“ – при чему је Кина имплицитно подразумијевала свој основни идентитет.

У међувремену, савремени свијет је наставио да долази: струја, фабрике текстила, жељезнички и авио саобраћај, финансије, дипломатија, компјутери, интернет и друго. Кина није имала избора, осим да ове ствари прихвати, иако су неке од њих подривале устаљене обрасце. Декларативно кориштење ријечи као што је „демократија“, уз истовремено опирање ономе што она заправо значи, довело је до лицемјерја. Мао је назвао своје правило „народном демократском диктатуром“ и тврдио је да је се остварује кроз „демократски централизам“.

Такав језик је покушај наставка традиционалног ауторитарног модела под помодарском ознаком. Али, други Кинези су прихватили нове ријечи и вриједности по номиналној вриједности. Мислиоци раног двадесетог вијека, као што су Hu Shih и Luo Longji, пригрлили су западне идеје демократије и грађанских права, као што су то учиниле и неке скорашње фигуре, као нпр. покојни астрофизичар Fang Lizhi и лауреат Нобелове награде за мир Liu Xiaobo.

Просјечни Кинези су такође кренули у овом правцу; идеја да свако има права се раширила у посљедњим деценијама. У Маово вријеме, сāмо изговарање фразе „људска права“ у јавности је било опасно; данас, чак се и фармери у малим мјестима организују да истакну своја права. Промјена је била постепена, али је била стварна.

Повратак у будућност?

У посљедњим деценијама, лидери Кинеске комунистичке партије су покушали да ревитализују традиционални морално-политички модел са одређеним савременим адаптацијама. Xi-јев „Кинески сан“, на примјер, наглашава добробит, национални понос и покорност ауторитету. Медији и школе наглашавају идеју патриотизма, тако што „љубав према земљи“ поистовјећују са „љубављу према Комунистичкој партији“. Идеје као што су демократија, људска права и модернизација се помињу такође, али обично као привјесак „кинеских карактеристика“, индицирајући да су модификоване како би се уклопиле у ауторитарност Комунистичке партије. А „кинески модел“ развоја наводно нуди другим земљама примјер ауторитарног пута до богатства и моћи.

У основи овог развоја је визија Кине која се враћа на своје мјесто у центар свијета, служећи за примјер како ствари треба да стоје. Ипак ова визија стоји као пука могућност, не као извјесност, зато што се снажне струје кинеског друштва боре против тога. Најважнија од њих је популарна перцепција да преовађујући систем доноси више користи за привилеговане елите него за нацију у цјелости.

Јаз између богатих и сиромашних у Кини се неизмјерно проширио у скорашњим годинама, да обични људи често мисле да је богатство политичких елита постигнуто кроз уцјену, репресију и личне везе, више него кроз напоран рад и предузетништво. Обични људи виде своју земљу конфисковану и њихову уштеђевину потрошену, а оне који се томе опиру малтретиране од стране унајмљених разбојника. Интернет је отежао скривање оваквих догађаја, а распрострањена озлојеђеност је довела до протеста, укључујући и штрајкове, демонстрације и блокаде путева. Стотине њих се одвијају сваки дан, приморавајући Пекинг да потроши годишње милијарде долара на „одржавање стабилности“ – еуфемизам за „домаћу сигурност“.

У међувремену, на интернету су недавно запажени знакови о томе да се неки Кинези удаљавају од постовјећивања земље са Комунистичком партијом. Због тога што интернет цензори користе филтере да прате употребу осјетљивих ријечи као што је „влада“, интернет корисници су почели користити лукаве замјене. Уобичајене замјенице које се односе на кинеске властодршце подразумијевају термине као што су „небеска династија“ или чак „западна Кореја“ – што значи „западна Сјеверна Кореја“. Прије 40 година, такав сарказам је био незамислив. Прије 20 година, био је ријеткост. Данас, означава неопходност нових темеља за национални идентитет, заснован на нечему изузев идентификације са партијом.

Xi-јев „кинески сан“ апострофира партијско-наклоњени патриотизам и материјализам, али не говори ништа о моралном третману ближњих у свакодневном животу. Ово је велика слабост, имајући у виду да конфучијанска традиција ставља највећи акценат на међуљудску етику. Ниједан сан о томе шта значи бити Кинез у XXI вијеку не звучи исправно у кинеској култури уколико изоставља поменуто морално понашање. Заговарачи демократије који говоре о „правима“ и „достојанству“ можда користе стране термине, али такође одговарају на веома традиционално кинеско питање о томе како би се људи требали односити једни према другима.

Кинески властодршци сигурно увиђају празнину у свом сну, али се плаше концепта грађанства, јер становништву даје сувише аутономије. Они желе сљедбенике, не грађане. Зато улажу толико труда и новца подстичући идеје материјализма и оснаживања државе, чији плитки апели су имали значајан успјех. Многи Кинези, посебно урбана омладина, примили су к знању да бити Кинез у XXI вијеку значи бити материјалиста, националиста и агресиван. Док су се кинески студенти генерацијама прије дивили западном животу и вриједностима толико да су изградили кип, Божицу Демократије, на Тиананмен Тргу, данас, након деценијске владине анти-западне индоктринације, многи виде Запад више као непријатељског ривала него као пријатеља.

Извор: Foreign Affairs                                           Превод: Бојана Миодраговић

Други дио текста можете прочитати овде