Блог

Пишући опроштајно писмо

Бојана Миодраговић, Бањалука

У позно прољеће ове године, животна рола се до краја одмотала за Ђузу Стојиљковића.

У медијима је, између осталог, објављен и посљедњи поздрaв његовог колеге Светозара Цветковића. Овај опроштај говори болом и жалошћу пријатеља и колеге. Оба ова лика у Светозару се плаше осјећаја необичне празнине и тог одизања дасака под ногама, ослобађањем једног годинама бивствујућег тијела и његовог духа утканог у ријечи и поруке које су попримиле јединствено значење које само разазна онај који је искуство дијелио. И сада остаје сам.

Терет значајне емпирије коју смо подијелили с неким другим бићем, претвара се у терет искуства које, када један оде, други носи и његује у осами свог тумачења.

То је насљедство оног који остаје и шта је једино што на таквом растанку можемо и желимо сапатнику и партнеру тих важних животних искустава дати, осим прикладног поздрава, највриједнијим нам ријечима.

Ту настаје моје дивљење Цветковићу и свим оним људима који успијевају да саберу своја највећа, пажљиво бирана блага говора и искуства.

Када се опраштамо од људи до којих нам је стало, скупљамо све орнаменте нашег рјечника и умотавамо их у најљепши украсни папир ораторства. Арабескни додаци исказивања пажње су брига – не желимо да додамо неукуса и кича нашој елегији, али бисмо кроз пажњу  и изразе посвећености додали детаље који ће рећи колико бисмо још улагали рада у заједнички живот, умјесто осуде на величанствен растанак.

Пажљиво бисмо бирали сваку ријеч да радије осликамо хоризонт над којим се сунце гаси, свјетлуцавост пучине и игре таласа, хтјели бисмо подсјетити и на голицаву морску траву која се њихала, док цијели тај бљештави призор није прогутао мрак. Рјечити опроштаји су наши посљедњи дарови. За њих је најтеже рећи да смо пронашли одговарајући.

Непроцјењиви поклон заједничког симболизма који нам оставља онај који одлази, желимо поставити на златне обелиске, удостојити га звања посљедњим поздравом, опроштајем. Није ли то задатак за цијели живот? Није ли прикупљање грађе у ткању мекане стазе опроштајних ријечи задатак кога се сви плашимо? Сви смо ми губитници, вишеструки губитници наших више или мање успјешних театара.  Скупљајмо зато ситну опеку, златно руно и фино ткање ријечи, епитета, исписа чулних обриса у нашим успоменама. Сакупимо у току живота довољно грађе, бар за једно достојанствено и болно опроштајно писмо.

Аутор је истраживач на Институту за друштвена истраживања ФПН БЛ.